Emocionalna inteligencija

O emocionalnoj inteligenciji

U pojmovnom odredjenju emocionalne inteligencije susrećemo se sa tri pojma: afekat, emocije i raspoloženja, koje ćemo radi jasnijeg razumevanja definisati.

Afekat pokriva Å”irok raspon osećanja koje ljudi doživljavaju. To je pojam koji obuhvata i emocije i raspoloženja. Emocije predstavljaju osećanja koja su usmerena prema nekome ili nečemu, dok raspoloženja predstavljaju osećanja manje nabijena od emocija i nije im neophodan kontekstualni podražaj (pesimizam, optimizam, melanholija, ozlojedjenost, potiÅ”tenost, anksioznost). Emocije su reakcije na odredjene dogadjaje, a ne osobina. ā€œEmocije su organizovani odgovori koji prelaze granice mnogih psiholoÅ”kih podsistema, uključujući fizioloÅ”ki, kognitivni, motivacioni i iskustveni podsistem. NajčeŔće se javljaju kao odgovor na dogadjaj, bilo spoljnji ili unutraÅ”nji, koji ima pozitivno ili negativno značenje za osobuā€ (Salovey i Mayer, 1990).
Dakle, osećanja ili emocije javljaju se u odnosu na dogadjaje i promene koje smo mi prihvatili kao važne. Å ta je nama važno a Å”ta manje važno, zavisi od usvojene matrice ā€“ Å”eme ili obrasca prihvaćenih vrednosti. Hijerarhija usvojenog vrednosnog sistema diktiraće naÅ”e odluke i reakcije. Å to smo nekoj vrednosti pridali veći značaj, tj. Å”to smo je rangirali viÅ”e prema vrhu, to će dogadjaji koji su vezani za tu vrednost u nama izazvati snažnija osećanja. Dogadjaji koji afirmiÅ”u nama važnu vrednost, izazivaće u nama prijatna osećanja: radost, ushićenje, sreću. Ako dogadjaji ugrožavaju usvojene vrednosti osećaćemo neprijatnost ili bol. Bez formiranja vrednosnog sistema i lične procene, emocije ne mogu da se jave. Usvojene vrednosti različite su kod ljudi. Nekome je važna ljubav partnera dok neko viÅ”e vrednuje poslovni uspeh.
Emocije nas pokreću da neÅ”to učinimo, promenimo, prevazidjemo, izgradimo drugačiji odnos, ponovo procenimo ili prihvatimo. One nas upućuju na stalno prilagodjavanje novim uslovima.

Raspoloženja, s druge strane, nisu usmerena na objekat. Emocije se mogu pretvoriti u raspoloženja kada se izgubi fokus na kontekstualni objekat. Zaposleni se može naljutiti na menadžera Å”to mu je uputio kritiku zbog načina kako se ophodio s klijentom. Zaposleni oseća emociju (ljutnju) prema menadžeru, ali je ne iskazuje zbog straha od menadžerove reakcije. Ako zaposleni, tokom narednih dana i dalje bude osećao opÅ”tu potiÅ”tenost tada govorimo o prelasku emocije ljutnje u opÅ”te raspoloženje potiÅ”tenosti. Raspoloženja predstavljaju generalna stanja osećanja koja ne moraju biti neposredno vezana za pojedine stimuluse i nisu dovoljno intenzivna da bi naruÅ”avala tekući misaoni proces (Clark & Isen 1982, Thauer 1989), dok su emocije vezane za konkretne dogadjaje i dovoljno su intenzivna da mogu naruÅ”iti misaoni proces (Frijda 1993, Simon 1982). Medjutim, Watson i Tellegen (1985) smatraju da je raspoloženje istovetno emociji. Raspoloženje je, jedino, slabijeg intenziteta i dužeg trajanja od originalne emocije, navode autori. Ipak je prevaglo stanoviÅ”te da se radi o složenijim razlikama. Razlike se primećuju u doživljajnim karakteristikama, faktorima koji ih izazivaju i posledicama po ponaÅ”anje (Isen, 1987; Morris, 1989). Tako Salovey i Rodin (1985) navode da mnogo viÅ”e različitih kognicija, objekata i doživljaja može izazvati raspoloženja. Isti autori tvrde da raspoloženja ne moraju biti povezana s fizioloÅ”kim promenama. NaglaÅ”avajući razlike u posledicama na ponaÅ”anje Mayer i Volanth (1985) navode da raspoloženja angažuju različite sisteme, pa osim hormonalnog, uključuju facijalno-ekspresivni, posturalni i kognitivni. Takodje, raspoloženja potiču Å”iri raspon afektivnih i kognitivnih odgovora, pa za razliku od emocija ne dovode do ograničenog i stereotipnog sklopa reakcija (Morris, 1989). Budući da ne okupiraju pažnju tako intenzivno kao emocije, ne dovode do dezintegracije i ometanja trenutnog ponaÅ”anja. Od različitih definicija najopÅ”tija je ona koja pojam raspoloženja odredjuje kao ā€œprožimajuće nespecifično, dugotrajno i manje intenzivno emocionalno stanjeā€ (Kardum, 1994). Raspoloženja su često (ipak ne uvek) opisana u terminima njihovih osnovnih dimenzija (prijatno ili neprijatno), dok se emocije tretiraju u njihovim diskretnim oblicima (ljutnja, strah, radost.. Plutchik 1994). Danas se zna da emocije i raspoloženja predstavljaju dispozicije za akcije. Raspoloženja orijentiÅ”u zaposlene ne samo prema tipu, već i prema kvalitetu akcije koja se preduzima.

Pojam ā€œemocionalna inteligencijaā€ prvi put se u akademskom kontekstu pojavio 1985. godine, u naslovu doktorkse disertacije Wayn Paynes (1). Ipak se smatra da su naučnici Peter Salovey sa Univerziteta Yale i John D. Mayer sa Univerziteta New Hempshire prvi pokuÅ”ali da ga operacionalizuju. Oni su u skladu sa naučnom metodologijom razvijali modele i instrumente za procenu EI. U tu svrhu su kreirani testovi s potrebnim metrijskim karakteristikama podstičući mnogobrojna istraživanja. Neki autori upotrebljavaju i druge termine kada govore o istom sklopu veÅ”tina i sposobnosti, stoga u literaturi susrećemo pojmove kao: emocionalni kvocijentĀ  (npr. Goleman, 1995), emocionalna pismenost (Goleman, 1995.; Dulewic i Higgs, 2000),Ā  emocionalna kompetentnostĀ  (Dulewic i Higgs, 2000).
Emocionalnu inteligenciju su definisali kao ,,sposobnost praćenja i razlikovanja sopstvenih i tudjih osećaja i emocija, i koriŔćenja tih informacija kao vodiča za miÅ”ljanje i ponaÅ”anje,, (Salovey i Mayer, 1990). Model strukture takvih procesa uključuje: a) procenu i izražavanje emocija kod sebe i kod drugih, b) regulaciju emocija kod sebe i drugih i c) upotrebu emocija u svrhu prilagodjavanja.
Sami autori smatraju da ova definicija naglaÅ”ava samo opažanje i regulaciju emocija, te da je ispustila razmiÅ”ljanje o osećanjima. Isti autori stoga predlažu revidiranu definiciju, prema kojoj \”emocionalna inteligencija uključuje sposobnosti brzog zapažanja procene i izražavanja emocija; sposobnost uvidjanja i generisanja osećanja koja olakÅ”avaju miÅ”ljenje; sposobnosti razumevanja emocija i znanje o emocijama; i sposobnost regulisanja emocija u svrhu promocije emocionalnog i intelektualnog razvoja\” (Salovey i Mayer, 1997). U sažetijem vidu, tri autora emocionalnu inteligenciju definiÅ”u kao sposobnost opažanja, asimilacije (2), razumevanjai upravljanjaemocijama. (Mayer, Caruso i Salovey 2000).

Ukratko definisana, emocionalna inteligencija je sposobnost da se opaze emocije, da im se pridje i da se izazovu, kako bi pomogle procesu miŔljenja. U biti, emocionalna inteligencija opisuje sposobnost da se efikasno održava veza izmedju emocija i miŔljenja, da se upotrebe emocije kako bi se olakŔalo rasudjivanje i da se inteligentno rasudjuje o emocijama (Mayer i Salovey, 1997). George (2000) dalje navodi da se emocionalna inteligencija usredsredjuje na meru u kojoj kognitivne sposobnosti pojedinca dobijaju informacije od emocija i na meru u kojoj se upravlja emocijama(3).

Prema Golemanu emocionalnu inteligenciju čine nekognitivne sposobnosti, kompetencije i veŔtine koje utiču na sposobnost osobe da se nosi sa zahtevima i pritiscima okoline. Emocionalna inteligencija se delom stiče genetskim nasledjem, ali značajnim delom i učenjem. Mnogi autori smatraju da je potrebno Ŕto ranije otpočeti sa ovladavanjem brojnim emocionalnim veŔtinama.

(1) http://eqi.org/index.htm
(2) Odnosi se zapravo na sposobnost facilitacije (olakŔavanje) miŔljenja putem emocija
(3) Buontempo, G: Emotional intelligence and decision making: The impact on judgment blases, Columbia University, 2005.

Priredio: dr Predrag Nikić

Centar za proučavanje i primenu emocionalne inteligencije

http://www.emocionalnainteligencija.com/

This entry was posted in Istraživanja. Bookmark the permalink.

Leave a Reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.