Između sebičnosti i gladi

19.03.2007. Aleksandar Gvozden

Između sebičnosti i gladi

Srbija na početku 21. veka – ljudi na javnim funkcijama se bogate dok sirotinja umire od gladi

Stvarno je bila sramna referendumska kampanja za neku čudnu vrstu ustava. O ustavu će vreme reći svoje, ali ponašanje političara, njihov odnos prema sirotinji i sluh za narodne probleme je krajnje ponižavajuće. Upravo je ustav onaj (zato bi i trebalo da se piše velikim slovom) koji se donose da se obuzda ponašanje onih na vlasti. Takav ustav očigledno nećemo dugo videti. Stranke su lepo podelile i potrošile pare koje im ni po jednom zakonu ne sleduju. Promovisanje ustava je bila u stvari promovisanje stranaka na vlasti (ne govorim o Vladi već o svim strankama koje imaju prihode iz budžeta). Niko i nije promovisao ono što piše u ustavu, već su, krijući se iza nacionalnih osećaća, trošili narodne pare.

A onda, tek kada neko umre, sete se i narodnih kuhinja. Autor ovog teksta se pre par godina trudio da aktivira narodnu kuhinju u Aleksincu. I pored međunarodne donacije koja je, pored već instalirane opreme za kuhinju, obezbedila namirnice za spremanje obroka kuhinja nije zaživela. Razlog – nije bilo sluha da se iz opštinskog budžeta obezbedi novac za pripremu obroka! Međutim, bilo je novca za razne druge svetkovine i proslave. Kako cinično – potrošiti novac na  proslave povodom raznih izmišljotina, a reći kako narod ne treba hraniti već treba sam da zaradi. Onaj kod koga je kesa reče: neka uzmu motiku u ruke, i izvuče iz one kese novac da plati “krkanluk”.

Za vreme kampanje koja je do sada najviše koštala umrlo je troje ljudi od gladi. Ko zna koliko još zbog raznih drugih nemaština. Niko zbog toga nije odgovarao, niko se od vladajućih nije čak ni trznuo, a kamoli da pokaže da u srbiji ima morala. Moralno je samo trošiti novac iz nacionalnog investicinog plana (još jedna Izmišljotina).

Setih se Smiljka i njegovog mentora Velje kako pre par godina udeliše najnoviji automobil (i ko zna šta još) generalu Lazareviću. O generalu ne bih govorio – da li je ili nije kriv – ali valjda ima nekog reda u ovoj zemlji. Valjda postoji procedura kako se neko proglašava zaslužnim građaninom. Loša dela ne mogu da ponište ona dobra. Ali, ako za utvrđivanje krivice postoji sud, pa valjda postoji i neka komisija za priznanja.

Ali, ćutali su i Smiljko i Velja dok su ljudi iz okoline Niša tražili da im se obezbedi krov nad glavom koji su izgubili u bombardovanju. I opet je čovek morao da umre da bi Smiljko rekao kako je to zatečen problem. Čudno, pa nasleđuju se i privilegije i problemi.

Kosovo je ono gde smo naročito dosledni. Metar po metar, ar po ar, sada i hektari – prodaje ko kako stigne već godinama. Pa nije mi jasno odakle više prodaju. Ovi jadnici što ostadoše, oni nemaju šta, ali zato njihovi predstavnici… ma šta ih briga, nije njihovo. Ako može ministar da prodaje pasoše, pa mogu i smrtnici po neku diplomu.

Ali stav – šta posle nezavisnosti. Insistiranje na tome – kako ćemo se ponašati sutradan posle priznavanja je kao pokušaj da priča ponovo počne. Mene zapravo interesuje kako ćemo se ponašati i živeti 10 godina nakon dana K. Pokušajte samo da zamislite. I nemojte druge da krivite – krivite sebe jer sada ste tu!

I još jedna paralela. Pre par godina jedva dobismo predsednika. Posle dugo navlačenja i spuštanja cenzusa. A sada ne možemo ni vladu ni skupštinu. U pat situaciji možda slede novi izbori. Ali oni neće rešiti situaciju, već će se samo redovi ukopati još dublje.

I šta sada. Predložiću aneksiju od strane Deutche Bundestag-a, ili možda povratak Kralja (zvuči kao gospodar prstena III deo). Srbi su dokazali da demokratija nije za njih već samo čvrsta ruka. Čvrste ruke sada nema, nema organizacije, pa svako gleda samo svoje interese.
Zajednički interes – pa, naravno potrošiti pare iz budžeta, nip-a…

http://www.aleksinac.net/blog/glad.html

This entry was posted in Reakcije and tagged , . Bookmark the permalink.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *