Pojam i suština budžeta

Svaka država ima svoje izdatke, kao i prihode koji trebaju pokriti te izdatke. U tom smislu govorimo o budžetu jedne države.

Budžet (eng., fr. budget, tal. bolgia, l. bulga kožna kesa, novčanik) je po nekoj opštoj definiciji jednogodišnji zakon kojim se predviđaju, prethodno odobravaju i prethodno raspoređuju svi državni (kao i gradski, neke ustanove i dr.) prihodi i rashodi u jednoj budžetskoj godini; predračun prihoda i rashoda uopšte.

Moderno državno uređenje zahteva jasno definisan položaj budžeta u pravnom poretku jedne zemlje. U mnogim ustavima je uneto definisanje budžeta. Budžet predstavlja instrument kojim se iskazuju prihodi i raspoređuju sredstva – rashodi za finansiranje, ustavom utvrđenih funkcija i zakonom utvrđenih obaveza. U našem sistemu budžet je pravni akt, između ostalog i zato što se njegovo donošenje odvija po proceduri predviđenoj i za druge zakone. Ono što je za budžet svojstveno jeste da postoje rokovi za pripremu i njegovo usvajanje. Za ove procedure odgovorno je ministarstvo nadležno za poslove finansija. Često se prilikom usvajanja budžeta usvajaju i zakoni koji su u tesnoj vezi sa budžetom. To su najčešće zakoni koji definišu izvore prihoda budžeta.

Na budžet se laički može gledati kao statističku kategoriju. Budžetski dokument i jeste neka vrsta matematičkog dokumenta koja prikazuje plan prihoda s jedne strane i strukturu troškova s druge strane. Budžet ima karakter finansijskog plana države za jednu godinu i predstavlja jednu prognozu, ali je i više od toga: odredbe budžeta su obavezujuće za državne organe na rashodnoj strani i predviđeni izdaci se ne bi smeli prekoračivati bez rebalansa budžeta, tj. bez izmene budžeta po istoj proceduri po kojoj je donet.

Budžet predstavlja sistematski prikaz prihoda i rashoda određene države (ili društveno-političke zajednice, lokalne samouprave i sl.) za predviđeno razdoblje – jednu budžetsku godinu.

Značaj budžeta ogleda se u velikom interesovanju javnosti prilikom njegovog donošenja. Privrednike indirektno interesuje struktura prihoda koja se direktno ogleda kroz poreske propise. Budžetske korisnike kao i zapošljene u javnom sektoru interesuje struktura rashoda i njihovo učešće u njemu. Sve zajedno, interesuje nas odnos između prihoda i rashoda. Pravilno koncepciran budžet može imati razvojnu funkciju, loše donet budžet može imati posledice i u narednim godinama. Zbog toga se budžet i usvaja zakonom.

U različitim definicijama budžeta postoje određeni zajednički elementi:

• budžet je javni akt;

• budžet je planski akt kojim su istovremeno predviđeni prihodi i rashodi;

• budžet je utvrđen za period od jedne godine;

• struktura budžeta sadrži sva obeležja društveno-ekonomskih i političkih odnosa zemlje u kojoj je budžet donet.

Budžetski teoretičari definišu budžet kao finansijski plan države – plan prihoda i rashoda. Budžet je i zakon, jer se donosi po posebnim procedurama. Budžet kao javni akt ima zakonsku i administrativnu snagu.

Budžetski period je jedna godina, uglavnom kalendarska, što ne mora uvek biti slučaj. U SAD i Britaniji ovaj period počinje 1. jula, odnosno 1. aprila. U tom periodu se budžet izvršava. Najčešće se to uzima i kao period trajanja fiskalne godine.

Finansijsko pravo, u delu koji se odnosi na budžet, skupom normi reguliše odnose onih organa, čiji se zadatak vezuje za aktivnosti predviđanja, ostvarivanja i korišćenja javnih prihoda. Jedan deo oblasti finansijskog prava čini budžetsko pravo – skup propisa koji regulišu postupak donošenja, izvršavanja i kontrole budžeta.

Budžetski prihodi jesu javni prihodi. Najveći udeo u javnim prihodima imaju porezi, ponajviše porez na dodatu vrednost (u bivšem sistemu porez na promet). Manji je deo akciza, taksi i sopstvenih prihoda države (državna imovina, profit javnih preduzeća). U određenim okolnostima veliko je učešće zajmova i kredita.

Na rashodnoj stani, koja takođe uglavnom proizlazi iz materijalnih zakona, koriste se dve podele. Prva je po administrativna, odnosno po državnim institucijama kao nosiocima rashoda (skupština, ministarstva, agencije, sudovi, zdravstvo, prosveta itd.), a druga po ekonomskim funkcijama (plate i socijalna davanja za zaposlene, materijalni troškovi, investicije, otplata dugova, subvencije, budžetska rezerva itd). Obično se ove dve podele kombinuju i dobija složena klasifikacija.

Budžetski rashodi imaju funkciju finansiranja redovnih izdataka države, koji su potrebni za nesmetano funkcionisanje države, kao i drugih obaveza države. Najveća izdavanje jesu za finansiranje odbrane (vojske), zdravstvenu i socijalnu zaštitu, obrazovanje i druge koji spadaju u kategoriju budžetskih korisnika. Takođe, budžet može imati i drugačije izdatke, kao što su kapitalne investicije države, podsticaji i subvenicje u raznim oblastima (uglavnom privredi), vraćanje zajmova, procesiranje kamata, očuvanje dugoročne stabilnosti zemlje i slično.

Osnovne karakteristike budžeta

• Budžet jeste administrativni akt, koji se po svojoj prirodi svrstava u zakonske akte.

• Budžet se svrstava među zakone, najpre po svojoj formi. Po svojoj sadržini se ne bi mogao svrstati među zakone, pre u administrativne akte. Budžet kao plan predlaže administrativni organ, ali ga donosi zakonodavni organ.

• Budžet je finansijski instrument, koji važi za period od jedne fiskalne godine, koja se najčešće poklapa sa kalendarskom godinom.

• Budžet kao finansijski instrument ima svoju relaciju u odnosu na bilans – završni račun. Bilans je pregled izvršenja budžeta u prehodnom periodu. Bilans ima jednakost između prihoda i rashoda, dok to u budžetu ne mora da bude slučaj. Naime, budžet može imati budžetski suficit ili deficit, zavisno od odnosa prihoda i rashoda. Međutim, bilans daje prihode na jednoj strani i njihov utrošak na drugoj. Sve ono što je ušlo u državnu kasu kao prihod mora biti iskazano kao rashod na drugoj. Postoje i budžetske pozicije koje služe za izradu bilansa.

• Država putem budžeta precizno određuje strukturu rashoda u narednoj budžetskoj godini. Pored toga, država planira – predviđa visinu javnih prihoda po raznim oblicima. Ovo se radi na osnovu projekcije iz prethodnih godina i izmenjenih uslova poslovanja u narednom periodu. Budžet ne sadrži plan razlike po različitim periodima godine (kvartali i meseci, koji mogu biti različitog inteziteta poreske izdašnosti) već se to radi podzakonskim aktima.

• Budžet se priprema i donosi pre početka budžetske godine. Budžet se mora odobriti od strane zakonodavnog tela, inače se ne može primenjivati. Izvršni organ može proglasiti period privremenog finansiranja, kada se u određenom periodu (tri meseca) može nastaviti po planu budžeta iz prethodne godine.

• Budžet sadrži i opšte odredbe bitne za proces izvršenja budžeta koje predstavljaju finansijski zakon, ili opšti i prelazni deo budžeta.

• Budžet je sistematizovan pregled prihoda, pojedinačnih vrsta i iznosa, kao i rashoda grupisanih po osnovu vrste i svrhe korišćenja. Ovaj deo je od posebne važnosti jer definiše strukturu kolača prema budžetskim korisnicima. U savremenim budžetima precizirana je pozicija svakog budžetskog korisnika. Kod organa javne uprave precizno je definisana podpozicija na osnovu svrhe. Tako se budžet može sistematizovati na osnovu vrste i svrhe, kao i budžetskih korinika. Na osnou ovakve podele može se doći do ukupan iznosa koji je planiran na razne oblike izdataka (plate, osnovna sredstva, materijal…)

• Budžet treba biti usaglašen sa ekonomskom politikom države, najpre u delu državnih zahvatanja, a potom i samom svrhom pojedinog budžeta (razvojni, stabilizacioni, konzervativni, socijalni…)

Opšta obeležja budžeta

• Budžet kao predmet finansijski analize – budući da budžet ima finansijsko-računski karakteristike podložan je finanskijsko-računskim opservacijama. Stvari koje su sadržane u budžetu jesu plan javnih prihoda, plan javnih rashoda, ograničenje koliko država može prikupiti i potrošiti sredstava po određenim namenama.

• Budžet kao pravni akt – budžet nastaje u formi zakona. Njegova priprema, postupak donošenja, postupak izvršenja, sve se to odvija po zakonskim procedurama. Budžet se može definisati kroz odnos državnih organa koji učestvuju u njegovom donošenju. Savremeno budžetsko pravo je podeljeno na dve oblasti: subjektivno i objektivno budžetsko pravo. Subjektivno budžetsko pravo sa sinonimom pravo parlamenta vezano je za narodni parlament kao najviše narodno predstavničko telo. Objektivno budžetsko pravo jeste skup propisa tehničke prirode vezane za pripremu, donošenje, usvajanje i izvršenje budžeta, kao i procese njegove kontrole.

• Budžet kao politički akt – budžet je pod uticajem političkih prilika u zemlji tako da se njegovo donošenje i trošenje budžetskih sredstava gleda kroz prizmu političkih odnosa. Postoji i povratna sprega, kada loše funkcionisanje budžeta može imati političke posledice. Takođe, državna politika i njena instrumentizacija zahteva određena sredstva koje je potrebno iskazati u budžetu. Vlada Republike Srbije je jednom prilikom rezervisala 600000 dolara za promociju zemlje u svetu. Budžet otcepljene pokrajine Kosovo planira svake godine par miliona dolara u svrhu promocije nezavisnosti. Narušena bezbednostna situacija uticaće na strukturu budžeta.

• Budžet kao instrument ekonomske politike – odnos i veličina javnih prihoda i rashoda u mnogomo utiče na makroekonomsku stabilnost jedne zemlje. Stoga je budžet važan instrument sprovođenja ekonomske politike. Budžet može dvojako služiti kao instrument ekonomske politike. Prvo, iz budžeta se mogu direktno finansirati izdaci poput regionalnog ekonomskog razvoja ili različitih subvencija. Odnos izdavanja u korist razvoja, naučnog istraživanja može doprineti dugoročnom ekonomskom jačanju. Drugo, struktura budžeta može imati razvojni karakter. Kapitalne investicije i javni radovi klišei su ekonomskog razvoja. Veći rashodi od prihoda zahtevaju povećanje poreza i nameta privredi. Takva ekonomska politika svakako nije podsticajna. Zahtevi za manjim porezima kratkoročno otežavaju izvršenje budžeta. Međutim, privrednim rastom budžet bi se bolje punio. Kreatori ekonomske politike i budžeta moraju voditi računa o tome. Pred njima je težak zadatak, kako smanjiti rashode – javnu potrošnju. Efikasnija državna administracija jeste najbolji način za to. Ali, državna administracija nije samo ekonomska stvar, već i politička kao i pod raznim drugim uticajima.

• Budžet kao instrument socijalne politike – jedan od velikih uticaja na budžet ima i socijalna politika. U normalnim okolnostima ovo bi trebali da budu kategorije koje su preostale prilikom raspodele budžeta. U našoj zemlji, međutim, izdaci za primarne socijalne potrebe postižu sve veće učešće u budžetu. Stoga je sve manje novca za ulaganje u socijalnu infrastrukturu.

Budžet donosi ekonomske efekte na više načina:

a) svojim postojanjem, jer ubiranje budžetskih prihoda smanjuje privatne investicije i uopšte ekonomsku aktivnost, dok rashodi pozitivno utiču na ekonomiju, kako kroz potrošnju države, tako i kroz usluge koje ona pruža (pravni sistem, lična sigurnost, novac itd),

b) svojom veličinom, jer se veruje da u opštem slučaju privatni akteri produktivnije koriste novac nego država, pa da je bolje da je učešće državne potrošnje u društvenom proizvodu manje,

v) postojanjem deficita ili suficita u budžetu, jer postojanje i finansiranje deficita može imati za posledicu inflaciju, suficit obično predstavlja kočnicu ekonomskoj aktivnosti, te je većina ekonomista stoga naklonjena uravnoteženom budžetu.

Budžetska načela

Budžetska načela jesu skup pravila kojima se rukovodi prilikom izrade i izvršenja budžeta. Izvršena je podela na statička i dinamička budžetska načela. Statička budžetska načela se odnose na sadržaj i formu budžeta, dok se dinamička budžetska načela odnose na proceduru formiranja i utvrđivanja budžeta.

statička budžetska načela

• Načelo univerzalnosti – primarno načelo koje definiše da se svi planirani prihodi i rashodi moraju uneti u budžet. U tome se ogleda i pravo predstavničkog tela (narodne skupštine) da na zakonodavni način može odlučivati o celokupnom sistemu javnih finansija. Primenom načela potpunosti budžet može predstavljati finansijsku sliku čitave privrede. Na osnovu određenih parametara može se doći do podatka o ukupnom prometu roba i usluga. Za prikazivanje javnih prihoda i rashoda primenjuju se dve metode: metoda bruto budžeta i metoda neto budžeta. Primenom metode bruto budžeta baratamo sa apsolutnim iznosima, gde su iskazani ukupni iznosi prihoda i rashoda. Metoda neto budžeta radi sa „prebijenim“ stavkama, odnosno one se upoređuju pre unosa na svoju pozicije i iskasuju samo višak ili manjak.

• Načelo budžetske neafektacije – ovim načelom sprečava se vezivanje određenih prihoda direktno za namenske rashode, već se svi javni prihodi slivaju u jedinstvenu kasu, a potom se dele na osnovu različitih parametara. Neki od parametara jesu raspodela po ključu, raspodela po ključu sa korektivnim faktorima ili raspodela po nameni.

• Načelo budžetskog jedinstva – po ovom načelu svi prihodi i rashodi jedne zemlje trebaju biti iskazani u jednom budžetu. Ovim načelom omogućeno je lakše sagledavanje svih pozicija kao i kontrola budžeta. U praksi modernih država je česta praksa da se kod određenih situacija pribegava izradi specijalnog budžeta. Vrste specijalnih budžeta mogu biti dvojni, autonomni i aneksni budžet. Neke zemlje (skandinavske) pristupaju tome kada se javi potreba za javnim rashodima koji se ne mogu finansirati iz budžeta već na osnovu kredita i zajmova. Aneksioni budžeti su primenljivi kod pojedinih državnih institucija. Njima je odobreno samostalno knjigovodstvo, ali se ovi budžeti usvajaju kada i državni, na zakonodavnim telima (primer je Francuska sa svojim sistemom pošta, železnica). Sličan ovome jeste autonomni budžet koji vode određeni fondovi (penziono, socijalno osiguranje). Osnovna razlika jeste što ih odobravaju organi upravljanja ovih fondova.

• Načelo realnosti – ovo načelo je važno u toj meri što se prihodi i rashodi moraju planirati na osnovu ostvarivosti. Nepravilno planiranje prihoda može dovesti do zastoja u radu državnih institucija ili do višegodišnjeg zaduživanja.

dinamička budžetska načela

• Načelo budžetske specijalizacije (specifikacije) – načelo koje upućuje na to da svaka budžetska pozicija mora imati jasnu namenu i da se mora iskoristiti za takvu namenu. Protivno tome je povreda zakona.

• Načelo ravnoteže budžeta – ravnoteža prihodne i rashodne strane. Rani teoretičari budžeta smatrali su da budžet mora biti uravnotežen, jednak sa obe strane, i da su pojava suficita i deficita štetne. Govori se o formalnoj i materijalnoj ravnoteži. Za formalnu ravnotežu neophodan je uslov zahteva za jednakost planiranja prihoda i rashoda. Materijalna ravnoteža se stvara pokrivanjem rashoda ostvarenim prihodima. Moderna teorija teži budžetskoj ravnoteži, ali ne po svaku cenu. Zemlje u razvoju imaju umereni budžetski deficit. Naravno, taj deficit treba pokriti u narednom periodu. U uslovima svetske krize i budžeti razvijenih zemalja imaju budžetski deficit.

• Načelo prethodnog odobrenja – ogleda se u obavezi da budžet donese najviše predstavničko telo – zakonodavni organ. Budžet za naredni period u srbiji mora doneti narodna skupština. Ukoliko je skupština sprečena, što se i dešava u novijoj istoriji nedoneseni budžet se ne može primenjivati. Uredbom o privremenom finansiranju izvršavaju se stavke planirane u prethodnom budžetu u kratkom periodu. Uglavnom se to odnosi na period od tri meseca i proporcionalno tome uzima se četvrtina prethodnog budžeta.

• Načelo javnosti – ovo načelo omogućava da javnost bude upoznata sa donošenjem budžeta. Podrazumeva se da će javnost biti upoznata sa sadržinom budžeta prilikom njegove prezentacije od strane ministarstva nadležnog za poslove finansija. U mnogim zemljama javno se objavljuje sadržina budžeta, kao i tok njegovog izvršenja. Obaveza je da i završni račun bude objavljen. Na lokalnom nivou organi samouprave sprovode javne rasprave o sadržini budžeta. Budžetski korisnici konkrurišu za sredsta i tako ulaze u budžetsku raspodelu.

Budžetska procedura

Budžetska procedura je zakonski određena delatnost ovlašćenih organa za postupak sastavljanja, utvrđivanja, donošenja i izvršenja budžeta. Ovde izdvajamo nekoliko faza:

• izrada budžeta (budžetska inicijativa, planiranje rashoda i prihoda budžeta, izrada nacrta i predloga budžeta)

• donošenje budžeta

• izvršavanje budžeta

• kontrola izvršavanja budžeta

• planiranje rashoda i prihoda budžeta

• izrada nacrta, predloga, odobrenja i donošenje budžeta

Planiranje rashoda i prihoda budžeta

Polazne osnove za planiranje budžetskih prihoda i rashoda, po Dr. Dragomiru Đorđeviću, u našem sistemu sačinjavaju:

• obim, struktura i dinamika opštedruštvenih potreba,

• potrebe obezbeđenja državnih funkcija,

• ekonomske mogućnosti nacionalne privrede,

• cena

• ostvarivanje prihoda i rashoda, po završnom računu iz prethodne godine.

Za poslove pribaljanja informacija, njihove obrade i pripreme plana prihoda i rashoda određena je nadležna državna služba. U našoj zemlji, kao i u većini zemalja za to je zaduženo ministarstvo nadležno za poslove finansija, koje se obično i naziva ministarstvo finansija. Na nivou opština i gradova ovo je posao sekretarijata ili službe za finansije. Uobičajeno je da polazna osnova, ipak, bude završni račun za prethodnu godinu, barem što se tiče budžetskih pozicija. Međutim, valjani budžet polazi od osnovnih principa fiskalne politike jedne zemlje. On je najčešće srodan sa ostalim ekonomskim i finansijskim zakonima donetim u prethodnom periodu, na osnovu projektovane ekonomske politike. Zakoni iz oblasti javnih prihoda, naročito poreski zakoni uticaće na strukturu i visinu javnih prihoda. Kako je poreska oblast ona koja ubire najviše prihoda sigurno je da je ona ključna za prihodovnu stranu budžeta. Struktura poreske politike utiče na strukturu javnih prihoda. Kako je u našoj zemlji, kao i u većini zemalja u razvoju narazvijen poreski sistem, tako je najveće zahvatanje u oblasti poreza na dodatu vrednost, slede porez na dohodak i dobit, kao i razni oblici akciza. U razvijenim zemljama, sa razvijenim poreskim sistemom najveće je učešće poreza na imovinu i poreza na dohodak. Ove zemlje imaju razvijen sistem sintetičkog oporezivanja.

Sistem oporezivanja je indikativan za prihodovnu stranu. Oporezivanje prometa daće sigurne prihode, međutim ono utiče na smanjivanje potrošnje i standarda građana. Oporezivanje dohotka i imovine rasteretiće promet, a oporezovaće imućniji sloj građanstva i privrede. Slično je i sa politikom u oblasti akciza. Najveći prihod ostvariće se akcizama na naftne derivate i ostale energente, međutim, ovakva zahvatanja uticaće direktno na povećanje cena finalnih proizvoda i nekonkurentnost privrede u odnosu na zemlje sa liberalnijim pristupom u ovoj oblasti. Ovome su naročito izložene poljoprivredna proizvodnja, transportne usluge i industrija koja koristi ove energente kao osnovne sirovine. Smanjenje poreskih stopa može dovesti do podsticaja koji će doprineti većem prometu i proizvodnji, na ovaj način i većem prihodovanju budžeta. Država ovo može korigovati kompezatorskim merama – stimulacijama, regresima i subvencijama – izdavanjima iz rashodne strane budžeta.

Struktura javnih rashoda može imati još značajnije veze sa fiskalnom politikom. Naime, od toga na šta će se trošiti najveći deo para iz državne kase zavisiće stvarni ciljevi ekonomske politike. Ciljevi mogu biti deklarativno razvojni, ali ukoliko 60 i više procenata ode na prosto funkcionisanje državne uprave (plate i materijalni troškovi), taj budžet se ne može nazvati razvojnim. Ukoliko veći deo budžeta sačinjavaju javni radovi i kapitalne investicije takav budžet bi se mogao nazvati razvojnim – zavisno od drugih stavki u rashodnoj strani, ali i od strukture prihoda. Socijalno usmerenje budžeta naročito je viđeno u kriznim periodima ili u državama sa nerazvijenim sistemom socijalne zaštite. Karakteriše se ekstremno velikim transferima organizacijama obaveznog socijalnog osiguranja.

U principu, za planiranje budžeta koriste se tri metode:

1. metod automatskog planiranja,

2. metod direktnog procenjivanja,

3. indirektni metod

Metod automatskog planiranja sastoji se u direktnom prenošenju stavki iz prethodnog budžeta u novi. Svakako da ova metoda nije dobra i odbačena je u praksi.

Kod metode direktnog procenjivanja polazna tačka jeste prethodni budžet i to onaj ostvareni deo prihoda i rashoda, uz korektnivni faktor. Ti faktori jesu rast industrijske proizvodnje, trgovinski bilans, bruto dohodak, inflacioni indeksi.

Indirektni metod će na osnovu prethodnog budžeta koristiti i podatke pribavljene od korisnika budžetskih rashoda. Za to se koristi predračun. Korisnici sredstava su dužni da dostave podatke poput obima i strukture zaposlenih, obim i vrste materijalnih troškova, nivo sredstava nemenjenih tekućem i investicionom održavanju, kao i nivo sredstava potrebnih za nove investicije. Ministarstvo finansija će dostaviti pravilnik na osnovu kojeg se mogu valorizovati iznosi iz prethodne godine. Sve ovo treba biti u okviru planiranih budžetskih prihoda.

U novije vreme, pokušava se priprema budžeta povezati sa opštom ekonomskom politikom planiranom za duži rok (par ili nekoliko godina), kako bi se stvorila koherentna osnova i za budžetsko planiranje i za ekonomsku politiku.

Ministarstvo finansija posebno mora da vodi računa o dinamici uplate javnih prihoda i njihovom uticaju na izvršenje budžeta. Ovo zahteva posebne analize i može uticati na obim i strukturu budžeta.

Izrada nacrta i predloga budžeta

Ministarstvo finansija će izraditi nacrt budžeta i dostaviti ga vladi na razmatranje. Vlada će ovaj nacrt razmotriti i doneti odluku o budžetu. Nacrt budžeta sadrži predračun prihoda, predračun rashoda, bilans, poseban i normativni deo.

Odobrenje i donošenje budžeta

Vlada predlog budžeta dostavlja narodnoj skupštini. Poslanicima će ovaj predlog obrazložiti predstavnik ministarstva finansija. U našoj praksi ovde se radi o predlogu zakona. Takav predlog može pretrpeti izmene amandmanima. Tada se glasa za budžet, i po njegovom izglasavanju on biva objavljen u službenom glasniku Republike Srbije.

Neophodno je da budžet bude donet pre početka budžetske godine. U suprotnom primenjivaće se, recipročno, postojeći budžet. O ovome Vlada republike donosi odluku. U praksi ovaj period traje najduže tri meseca.

U procecu izvršenja budžeta može se konstantovati nepravilnost donetog budžeta. Tada će vlada pripremiti predlog izmena – rebalans budžeta i dostaviti ga narodnoj skupštini na usvajanje.

Izvršenje budžeta

Budžet se može primenjivati tek nakon njegovog usvajanja. Ukoliko je donet pre početka budžetske godine primenjivaće se njenim početkom. Budžet donet u toku godine se može primenjivati tek nakon njegovog donošenja i objavljivanja u glasniku.

Proces izvršenja budžeta započinje prvom uplatom u korist javnih prihoda. Obezbeđivanjem sredstava stvaraju se uslovi za izvršenje rashodne strane. O ovome se staraju nadležni organi. To su organi državne uprave koji vode računa o budžetskom izvršavanju i imaju pravo da raspolažu prikupljenim sredstvima. Oni će, na osnovu plana izršenja, prenositi sredstva korisnicima budžeta. To mogu biti direktni i indirektni korisnici. Indirektni korisnici su obično korisnici koji ova sredstva dobijaju posredstvom nadležnog ministarstva, fondova ili zajedničkih organizacija. Ove organizacije akumuliraju sredstva i prenose ih indirektnim korisnicima na osnovu posebnog odobrenja. Na ovaj način se postiže neposrednija kontrola trošenja budžetskih sredstava.

Zavisno od toga koju funkciju obavljaju u procesu izvršenja budžeta organi državne uprave mogu imati ulogu naredbodavca ili računopolagača. Naredbodavci imaju ovlašćenja da raspolažu sredstvima u budžetu. Oni donose naredbe za isplatu sredstava, to jest raspoređivanje uplaćenih javnih prihoda. Računopolagači su organi državne uprave koji prikupljaju sredstva, izvršavaju rashode po nalogu naredbodavca ili rukuju budžetskim sredstvima. Ova ovlašćenja su podeljane uzmeđu nekoliko organa državne uprave, a najveći deo ovih ovlašćenja pripada organima ministarstva finansija i to upravi za trezor i poreskoj upravi. Oni mogu upravljati sredstvima samo na osnovu naloga naredbodavca.

Raspoređivanje sredstava odvija se na osnovu periodičnih planova. Najpre se izrađuju tromesečni planovi, a po potrebi mesečni planovi. Nadležni organi vode računa i o dinamici uplate javnih prihoda. U periodu slabe naplate određenih oblika javnih prihoda, to jest pojave trenutnog budžetskog deficita Vlada mora intervenisati zaduživanjem kod Narodne banke ili predlogom za povećanje određenih akciza ili drugih budžetskih prihoda. Ovaj predlog se podnosi narodnoj skupštini u obliku zakona o izmenama i dopunama zakona.

Izvršenje budžeta se odvija po planu o izvršenju budžeta. Takođe se u procesu izvršenja budžeta vodi dokumentacija i redovno izveštavaju nadležni organi. Izveštaji se dostavljaju ministarstvu finansija, odnosno vladi, posredno i skupštinskim odborima, ali i inspekcijskim i revizijskim službama koji mogu obaviti kontrolu izvršenja budžeta.

U budžetu se, na rashodnoj strani, formiraju pozicije stalnih i tekućih budžetskih rezervi. Sredstva stalne budžetske rezerve se koriste u izuzetnim situacijama kao što su elementarne nepogode ili vanrednim okolnostima kada nema sredstava za isplatu dospelih obaveza. Ova stavka iznosi 1.5% budžeta.

Tekuće budžetske rezerve koriste se za finansiranje neplaniranih izdataka, kao i za pokriće nedovoljno planiranih rashoda.

Završni račun budžeta

Po isteku godine u kojoj je budžet primenjivan pristupiće se izradi završnog računa budžeta. Završni račun predstavlja i instrument kontrole izvršenja budžeta od strane narodne skupštine.

Završni račun sadrži sledeće:

1. bilans stanja

2. bilans prihoda i rashoda

3. izveštaj o kapitalnim rashodima i finansiranju

4. izveštaj o novčanim tokovima

5. izveštaj o izvršenju budžeta, sa pregledom odobrenih (planiranih) i ostvarenih iznosa

6. objašnjenje velikih odstupanja između odobrenih sredstava i sredstava utrošenih u toku izvršenja

7. izveštaj o primljenim donacijama i kreditima, domaćim i inostranim, kao i o izvršenim otplatama dugova

8. izveštaj o korišćenju sredstava iz stalne i tekuće budžetske rezerve

9. izveštaj o garancijama datim u toku fiskalne godine

10. izveštaj eksterne revizije o finansijskim izveštajima

Završni račun, u skladu sa principom potpunosti, sadrži sve pozicije u bruto iznosima, bez prebijanja.

Takođe, moguća su odstupanja u odnosu na planirani budžet. Ukoliko postoji višak prihoda on se prenosi u narednu godinu. U slučaju nedostatka prihoda vlada može predložiti:

• model pokrivanja depozita,

• stavke (pozicije) koje neće biti izvršene,

• rashode koji neće biti izvršeni u potpunosti.

U slučaju viška prihoda vlada može predložiti i rebalans budžeta, čime će ovi viškovi biti raspoređeni.

Saglasno principu javnosti vlada je u obavezi da objavi završni račun budžeta u službenom glasniku. Završni račun na ovaj način postaje način kontrole i od strane skupštine i od strane javnosti.

Specifičnosti budžetskog sistema u Srbiji

Polazna osnova za tretman budžeta u Republici Srbiji jeste Ustav.

U ustavu iz 2006. godine član 92 kaže:

Republika Srbija, autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave imaju budžete u kojima moraju biti prikazani svi prihodi i rashodi kojima se finansiraju njihove nadležnosti.

Zakonom se utvrđuju rokovi u kojima budžet mora biti usvojen i način privremenog finansiranja.

Izvršavanje svih budžeta kontroliše Državna revizorska institucija.

Narodna skupština razmatra predlog završnog računa budžeta po pribavljenom mišljenju Državne revizorske institucije.

Zakon o budžetskom sistemu (koji je donet pre ustava, ali je više puta usaglašavan) uređuje planiranje, pripremu i donošenje budžeta Republike Srbije.

U pripremi je novi teskt Zakona o budžetskom sistemu. Ovim zakonom uređuje se: planiranje, priprema, donošenje i izvršenje budžeta Republike Srbije; planiranje, priprema, donošenje i izvršenje budžeta autonomnih pokrajina i jedinica lokalne samouprave; priprema i donošenje finansijskih planova Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje, Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje i Nacionalne službe za zapošljavanje; budžetsko računovodstvo i izveštavanje, finansijsko upravljanje, kontrola i revizija korisnika javnih sredstava i budžeta Republike Srbije, budžeta lokalne vlasti i finansijskih planova organizacija za obavezno socijalno osiguranje; nadležnost i organizacija Uprave za trezor i trezora lokalne vlasti; druga pitanja od značaja za funkcionisanje budžetskog sistema.

Kao novina se predlaže da po isteku fiskalne godine, direktni i indirektni korisnici budžetskih sredstava vraćaju u budžet sredstva koja su im preneta u skladu sa aktom o budžetu, a nisu utrošena. Novine u odredbama se odnose na internu finansijsku kontrolu javnog sektora, u funkciji jasnog definisanja interne finansijske kontrole u skladu sa međunarodnim standardima za internu reviziju, međunarodnim standardima za internu kontrolu i najboljom praksom Evropske unije.

Takođe, Vlada Republike Srbije na osnovu Zakona o budžetskom sistemu donosi i memorandum o budžetu i ekonomskoj i fiskalnoj politici za tekuću godinu, sa projekcijama za naredne godine.

Ministarstvo finansija je zaduženo da prati makroekonomska i fiskalna kretanja na osnovu kojih će izrađivati plan budžeta, uopšteno predlagati fiskalnu politiku zemlje. Ministarstvo obajavljuje bilten javnih finansija. Na osnovu ovih parametara i ciljeva ekonomske politike se izrađuje jezgo nacrta budžeta.

Primer budžeta: Izvod iz Zakona o budžetu za 2009. godinu:

Iz ovog pregleda sledi da je budžet u deficitu u iznosu od 70,496 milijardi dinara.

Ovaj pregled koji je dat globalno, sumarno, u daljem tekstu budžeta se grana dalje pozicije. Kod rashodne strane pomenuti su svi budžetski korisnici, sa detaljima u vezi stavki koje su globalno iskazane. Zbir tih pozicija mora da da broj iskazan u sumarnom pregledu.

Najveći izvor prihoda jeste od poreza na dodatu vrednost (47%), a najveći izdaci jesu transferi organizacijama obaveznog socijalnog osiguranja (36%). Iz ovoga se može zaključiti jasna socijalna crta budžeta, kao i nenastojanje većeg zahvatanja na osnovu poreza na imovinu koji bi pružio savršeniji model ekonomske politike.

Radi obezbeđenja tekuće spoljnotrgovinske platne likvidnosti sklopljen je aranžman sa Međunarodnim monetarnim fondom. Indikativno je postojanje izvesnih razlika u metodologiji iskazivanja budžetskih stavki u odnosu na budžet republike i standarde kojima se rukovodi Međunarodni monetarni fond (MMF).

Okvir koji koristi MMF je širi i obuhvata više prihoda, ali i rashoda. Ovo može biti diskutabilno sa aspekta primene principa univerzalnosti i budžetskog jedinstva.

Skupština je zajedno sa glasanjem o Zakonu o budžetu Republike Srbije za 2009. godinu raspravljala o još pet poreskih zakona i jednom carinskom zakonu.

O kakvoj budžetskoj strategiji je reč najbolje opisuju reči iz ekspozea ministra finansija:

„Želela bih da naglasim da je budžet osnovni instrument ekonomske politike Vlade Srbije. Budžet je mehanizam kojim Vlada odgovara na rizike, izazove i specifičnosti ekonomske situacije da bi u najvećoj mogućoj meri zaštitila životni standard i socijalnu sigurnost građana Srbije, što je posebno važno u kriznim situacijama.“

„Planirana budžetska politika u 2009. godini treba da očuva finansijsku i ekonomsku stabilnost države i ispuni zakonom garantovane obaveze prema građanima, privredi i međunarodnim organizacijama. Takođe, budžetski okvir određen je tako da smanji učešće javne potrošnje u BDP-u, smanji likvidnosni uticaj države na agregatnu tražnju i poboljša strukturu javne potrošnje.“

LITERATURA:

1. Prof. Dr Dragomir Đorđević: Javne finansije – Fiskalna ekonomija i menadžment javnog sektora, Novi Sad, 2005

2. Internet lokacija Ministarstva finansija Republike Srbije

3. http://www.vokabular.org/

4. http://sr.wikipedia.org

Javne finansije: Budžet :: Aleksandar Gvozden Info

Nosioci ljudskog napretka, kako čovecanstva u celini tako i svake zemlje posebno, su ljudi stvaraoci, inovatori, naučnici. To je jedan manji deo ljudi, stoti deo opšte populacije, koji nosi najveći deo humanog napretka. Pogotovo, u ovo doba progresivne naučne, tehničke i kulturne ekspanzije napredak mogu garantovati samo takvi ljudi. U svakom obliku ljudskih aktivnosti ističu se takvi ljudi. Njihove opšte odlike su visoka inteligencija, kreativnost, visok nivo aspiracije, a zajedničko im je da su te sposobnosti pokazivali vrlo rano, u detinjsivu. Ovakve se osobe kao deca ističu svojom bistrošću, naprednija su od ostalih vršnjaka, dobri su učenici, ali postoji i veliki broj onih koji zbog nekih sporednih faktora ne uspeju da se iskažu i razviju svoje sposobnosti ili čak postanu i problem za društvo.

Zbog svega ovoga nastoji se da se takve osobe još u detinjstvu identifikuju kako bi im se pružili što bolji uslovi za njihov razvoj i napredak što će se sredini koja o njima vodi brigu i ulaže  mnogostruko vratiti.

Još od davnina su ljudi pokazivali određeno interesovanje za obdarenu decu, za decu sa natprosečnim sposobnostima − onu koja su zadatke rešavala brze i uspešnije od ostale dece. Takva deca su se više isticala od ostale. Kasnije su, uglavnom postajala značajne ličnosti.

Danas koristimo vise termina za ovu pojavu. Potrebno je različiti ih jer su neki sinonimi, neki su više ili manje pogodni. Tako se javljaju obdarenost, darovitost, nadarenost, talentovanost kao sinonimi. Oni označavaju posedovanje nekog dara, sposobnosti. U vezi nadarenosti javljaju se izrazi kao sto su bistro dete, pametno, sposobno, inteligentno, kreativno koji predstavljaju pojedine aspekte obdarenosti. Takvi su izrazi u neprosvećenim sredinama smatrani jednakim. I u literaiuri postoje različita iumacenja o čemu de kasnije biti reči.

Važno je za dalji tok da se definiše pojam obdarenosti. Među prvima koji su sistematski i naučno proučavali obdarenu decu je Terman (TERMAN, Lewis Madison / Genetičke studije genija,

Inteligencija školske dece) koji je obdarenost posmatrao kao visoku intelektualnu sposobnost dece. Terman je 1921. godine započeo istraživanje u Kaliforniji uzevši u početku populaciju od 290000 dece. On je izvršio merenja fizičkih sposobnosti, testiranje inteligencije, testiranje znanja i merenje karaktera.

Tako je izdvojio 1500 ispitanika čija je inteligencija iznosila više od 140 Q.I. Kasnije je kontrolisao njihov razvoj kako kroz školovanje tako i kroz uspeh u životu. Došao je do rezultata koje je objavio u svojim studijama, a smatra ih karakteristikama obdarenih:

-osobe čiji Q.I. iznosi 140 i vise

-dominantnost se javlja i u fizičkim sposobnostima, zdravlju, socijalnoj adaptivnosti

-najviše rezultate postizu u periodu od 25. do 35. godine života

-njihov intelektualni razvoj ranije počinje, brži je, a i kasnije se završava

-razvijenije su verbalne sposobnosti

Sledeći istrazivač je Pol Viti (Witty) koji je obdarenu decu definisao onom čiji su rezultati trajno visoki u mnogim oblastima. On je ovako pored inteligencije u obdarenost ukljucio i kreativnost, stvaralacki rad. On smatra da obdarena deca poseduju sledeće karakteristike:

-rano korišćenje širokog rečnika

-spretnost u jeziku, korišćenje fraza i složenih recenica

-interes za knjige, rana sposobnost čitanja

-razvijena različita interesovanja (naučna i umetnička)

-sposobnost koncentracije

-opšta zapažanja, otkrivanje odnosa uzroka i posledica

Ruski naučnik Teplov smatra da možemo govoriti o opštim i specijalnim momentima obdarenosti. Možemo prihvatiti da su obdareni oni koji postižu natprosečne rezultate u bilo kojoj teorijskoj ili praktičnoj društveno korisnoj akiivnosti.

Po psiholoskom rečniku (Dragan Krstić) darovitost je “ukupnost potencijalnih sposobnosti; ispoljava se još u ranom detinjstvu, naročito posle prohodavanja i razvoja drugih motoričkih sposobnosti, što detetu daje mogućnost koordinacije pokreta i rukovanje predmetima, kao i posle razvoja simboličikog sistema (jezika) koji detetu otvara mogućnost apstraktnijeg mišljenja. Darovitost se ispoljava u nekoj posebnoj, ili u više oblasti. Testovi sposobnosti sa zadovoljavajućom pouzdanošću otkrivaju darovitost.

Kasnije ispoljavanje darovitosti uslovljeno je mnogim činiocima; u prvom redu, zavisno je od same strukture ličnosti i nekih nekognitivnih crta ličinosti, a zatim od spoljnih, društvenih i materijalnih činilaca. Smatra se da u samoj populaciji ima 2,5% darovitih (priblizno koliko i mentalno zaostalih), ali da nisu svi razvili svoje potencijalne mogućnosti.

U savremenim društvima problem darovitih se kritično postavlja kao uslov razvoja, jer je eksploatacija materijalnih izvora u savremenoj civilizaciji moguća jedino valjanim korišćenjem ljudskih izvora. Stoga je identifikacija, razvoj i status darovitih osnovni kriterijum ocene razvijenosti drustva.

Terminološki je obrađen i pojam obdarenosti kao “načelno, darovitost, sa naglaskom na prirodnom, naslednom poreklu mogućnosti za razvoj, kao i na eventualnom, postojanju neke uže sposobnosti u visokom stepenu.”

U pedagoskoj enciklopediji darovitost se pored ostalog definiše “jedinstvenim sklopom crta ličnosti kao distiktivnom karakteristikom obdarenosti. “Darovitorn decom takođe se smatraju “ona sa izuzetno razvijenim specijalnim sposobnostima. Darovitost je mnogostrana, raznovrsna i povezana sa celokupnom licnošću deteta, može postojati u različitom stepenu i kvalitetu i pod dejstvom stimulativnih uslova moguće je kontinuirano razvijati.”

Ivan Koren smatra da je obdarenost “svojevrstan sklop osobina koje omogućavaju pojedincu da na produktivan ili reproduktivan način postiže dosledno izrazite natprosečne rezultate u jednoj ili više oblasti ljudskih delatnosti, a uslovljena je visokim stepenom razvitka pojedinih sposobnosti i povoljnom unutrašnjom i spoljašnom stimulacijom. ” (Ivan Koren: Otkrivanje intelektualno nadarene omladine, Sisak 1972,str-26. )

Jasno je da se pod obdarenošću smatraju sposobnosti za izražajno natprosečne rezultate (visoki potencijal!) u bilo kojoj vrsti humanih aktivnosti, ali se naglasak stavlja na mentalne, intelektualne procese. Neki opet prave dalju razliku vezujući obdarenost isključivo za inteligenciju, separatišući obdarenost i kreativnost.

Dr Nedeljka Gajanović ističe “Nadarenost (darovitost) je osobina neke osobe (odnosno deteta) koja se odnosi na natprosečnu razvijenost (zrelost) inteligencije u odnosu na ostale (svoje vršnjake).” (Dr N. Gajanović -Specifičnosti nadarenih i rad sa njima -Nasa škola br.3-4, Sarajevo 1986. str:156)

Interesantna je podela koju je dala Bosiljka Đordević. Ona terminološki nijansira pojmove: darovit, visoko darovit, talentovan i akademski talentovan: “Pod pojmom darovit, među stručnjacima se obično podrazumeva (a negde i eksplicitno kaže) mentalno darovit sa visokim opštim intelektualnim sposobnostima. Tom pojmu, po svom sadržaju, vrlo je sličan, blizak pojam i termin visoko darovit. Kada se kaže akademski darovit, onda se podrazumeva da je neko sposoban za sticanje akademskih znanja ili znanja iz oblasti prirodnih, nekih društvenih i egzaktnih nauka (matematike, fizike). Pod pojmom talentovan obično se podrazumeva pojedinac koji ima neke posebne, specijalne sklonosti i darove, najčešće u oblasti umetnosti, sa naglašenim kreativnim, stvaralačkim sposobnostima (muzika, slikarstvo, pozorište, ali i pronalazaštvo u razliditim pravcima).” (B. Đorđević -Dodatni rad učenika OŠ, Beograd 1977. str:16.)

Ipak moramo uzeti u obzir multidimenzionalnost čoveka, njegove ličnosti i sposobnosti. Tako i obdarenost može biti mnogostrana. Ovo je pokušaj da se pojava obdarenosti produbi i detaljno analizira, takođe uzmu u obzir mnogobrojni unutrašnji i spoljni faktori.

Obdarenost mozemo raščlaniti na dispozicije i sposobnosti.

Dispozicije su genetski faktor, stvar nasleđa dominantnih ili recesivnih osobina koje se prenose kako od roditelja, tako i od nekoliko generacija unapred. Druga važna stvar (o kojoj nije bilo reči u dosadašnjim studijama o obdarenima) je prenatalni period.

Pitanje je da li se u prenatalnom periodu mogu formirati neke dispozicije, ali je sigurno da se mogu iz njih formirati sposobnosti, odnosno smanjiti ili isključiti dispozicije. Ovde je interesantan eksperiment naučnika Hajnsa (Heyns). On je usavršio tehniku pomoću koje se na stomak i karlicu trudnih žena navlači plastična kesa u kojoj je pritisak smanjen ne jednu petinu atmosfere -proceduru koju je nazvao dekompresijom ili fetalnom oksigenacijom. Ova procedura je trajala pola sata dnevno tokom poslednjih deset dana trudnoće i početka porođaja. Cilj ovog smanjenja pritiska na matericu bio je da se smanje porođajni bolovi i olakša cirkulacija majčine krvi. Pokazalo se da su deca ovih majki izuzetno inteligentna. 0 čemu se ovde radi? -U poslednjim nedeljama trudnoće posteljica više ne raste i srce deteta nema više snage da kroz nju pumpa krv. Naučnik Hajns veruje da, sledstveno tome, mozak u većine fetusa ne uspeva da se razvije do krajnjih granica; majčin krvotok nije u stanju da fetusu dovede onoliko kiseonika koliko mu je potrebno.

Oksigenacija majčine krvi pomaze da se ovaj nedostatak savlada. U ovom slučaju prati se dalji razvoj inteligencije ove dece da bi se ustanovilo da li će i dalje ostati inteligentnija, kao i da bi se ispitale eventualne nepoželjne posledice.

Savremena nauka otkrila je i pojavu zvanu transdukcija. Pomoću ove tehnike moguće je menjati genetske strukture. Na ovaj način bilo bi moguće na genetskom nivou stvoriti dispozicije.

Međutim, ovo su stvari vezane više za genetiku i medicinu prenatalnog perioda. Nama je značajnije sta se događa posle rođenja.

Dispozicije se putem aktivnosti i iskustva formiraju u sposobnosti. Za nastanak i razvoj sposobnost najvažnije su aktivnosti i iskustva, saznanja u ranom detinjstvu -primarno do 5. odnosno do 10. godine života, čime se formiraju oblici sposobnosti, opšte ili specifične. Dakle, ukupna obdarenost je uslovljena time koliko ćemo iskoristiti dispozicije, genetski potencijal. Oblik obdarenosti zavisi od aktivnosti, iskustva i potencijala.

Sposobnosti se dalje razvijaju, usavršavaju i školuju, a i postepeno koriste ili miruju do treće decenije zivota. Tada se javlja najveća produktivnost i statistički je zabeležena od 25. do 35. godine zivota. U nekim oblastima visok nivo produktivnosti traje i posle 50. godine života. Postoji objašnjenje za ovu pojavu. Naime inteligencija, a i mnoge druge sposobnosti se razvijaju, u većini slučajeva do 25 godine i tada dostižu najviši nivo. Inteligencija počinje lagano da opada posle 30. godine života, ali do tada se formiraju iskustva. U zanimanjima gde je potrebna kreativnost produktivnost opada. Inteligencija slabi tako, da se smatra, da je sa 50 godina života inteligencija manja za godinu dana u odnosu na 20. godinu, a u 60. godini i za dve godine manja. Uopšte slabe i ostale mentalne aktivnosti, deformišu se.

Obdarenost dece – prvi deo :: Aleksandar Gvozden Info

Tranzicija industrijske u informatičku privredu
Nakon tranzicije poljoprivredne ere u industijsku najveći pomak načinjen je prelaskom iz industrijske u informatičku eru. Došlo je i do promene paradigme – od ograničenosti ključnih resursa ( fizičkih i finansijskih), sada ključnih resursa ima u izobilju: zannje i informacije. Sinonimi koji se koriste za informatičku eru jesu „elektronska privreda“, „post-industrijsko društvo“, ali i „privreda znanja“. Kako je u ovoj tranziciji napravljen najveći pomak često se ova epoha naziva i dobom neizvesnosti. Neizvesnost je posledica kombinacija nove tehnologije, konkurencije… Imperativ promene najviše opisuje ovakvu nizvesnost – promena po svaku cenu, „inovirajte ili nestanite sa scene“, „napredujte ili propadnite“.

Promena paradigme dovodi i do promene organizacije i funkcionisanja preduzeća. Veština menadžmenta jeste veština upravljanja promenama. Promene su toliko brze, da se ne meže opstati sa tehnologijom i znanjem od pre par godina. Veština da se predvidi kretanje u narednih par godina jeste veština uspešnog menadžmenta.

Za preduzeće sada postaje bitno da ne donosi samo profit, već da stvara nove vrednosti.
Informatička tehnologija postavlja nove izazove u promenama:
1. načina razmišljanja
2. organizacije preduzeća
3. tržišne pozicija
4. izvora konkurentnosti

1. Način razmišljanja
Menadžment tim više ne može stajati po strani i posmatrati promene, niti reagovati na promene drugih. Menadžment mora biti inovativan, mora biti ispred promena.

2. Organizacija preduzeća
Nove tehnologije su na direktan i indirektan način dovele i do promene organizacije preduzeća. Preduzeće koje je primilo novu tehnologiju više nema jednostavnu hijerarhiju po vertikali. Pojavljuje se složena „mrežna“ organizacija. Glavna karakteristika jeste poboljšana komunikacija u svim nivoima. Najveći broj komunikacija nije na menadžment nivou, tj nivou donošenja odlika, već na nižim nivoima.
Promene u organizaciji odslikavaju se i u promenama korišćenja resursa. Fizički resursi ustupaju sve više mesta znanju i informacijama.

3.Tržišna pozicija
Ponašanje konkurenata postaje sve više nedpredvidljivo. Mnogo više faktora utiče na poslovanje. Tržišna utakmica je neumoljiva i nemilosrdna. Uspešnost prestrukruiranja je važna osobina. Gašenje neperspektivnih poslova i ulazak na nova polja poslovanja iziskuje veliku pokretačku energiju. S druge strane troškovi ulaska u nove poslove postaju sve manji. Smrtnost preduzeća u novim oblastima manja je od smrtnosti preduzeća u tradicionalnim granama privrede. Ulaganja koja su potrebna prelaze iz velikih novčanih ulaganja u korist ljudskih resursa.

4. Izvori konkurentnosti
Komparativna prednost gubi bitku pred konkurentskom prednošću. Masovna proizvodnja popušta pod naletom malih preduzeća. Preduzeća koja su sposobna da smanje svoju veličinu i da postanu vitalna biće konkurentnija.

Karakteristike informatičke tehnologije
Nastojanje da se napravi mašina koja bi olakšala upravljanje operacijama, procesima i podacima postoji još od egipatskog doba. Medjutim, abakus, kao ni razni drugi instrumenti nije doveo do nečeg revolucionarnog. Tek pojava elektronskog računara postavlja nova pravila. Pojava mini računara i globalne mreže uslovila je nove trendove.
Elementi informatičke tehnologije (ere) jesu:
- Računar
- Kanali komunikacije
- Oprema za kostjumizaciju informacija

Računar jeste centralni tehnički aspekt ove ere, medjutim stavljmo ga u ravnopravnost sa komunikacijom i opremom za podesive informacije. Računari su sredstva koja najviše napreduju u ovom vremenu. U današnje vreme pojam računar se ne može uzimati u obzir bez operativnog sistema i pratećih programa, zato što upravo potrebe ovih sistema utiču na potrebe razvoja računarskih komponenti. Računari se razvijaju u svakom pogledu – razvijaju se veliki sistemi za obradu podataka, ali se ide i na minijaturizaciju (pomenimo projekat lap-top za svako dete). Računari postaju sve jači i opremljeniji za svakojake operacije. Sigurno je da će 2020. izgled klasičnog računara kao i njegovi interfejsi biti veoma drugačiji. Proces unosa i dobijanja informacija biće na nivou koji sada teško možemo i zamisliti. Razvoj neuronskih vlakana trebalo bi da omogući i poboljšane vidove “razmišljanja računara”.

Komunikacije omogućavaju razmenu podataka i znanja. Računari komuniciraju u realnom vremenu i omogućavaju pristup velikom broju informacija ili direktan pristup bazama podataka. Razvoj mreža kretao se od lokalnih mreža do globalne mreže. Brzine prenosa informacija su u početku bile veoma skromne i bile su dovoljne za iniciranje odredjenih procesa i jednostavniju obradu podataka. Razvoj mrežne opreme i mrežnih protokola uslovljen je poštovanjem odredjenog broja standarda u ovoj oblasti. Protokoli koji su sada u primeni neće uspeti da se zadrže još dugo na sceni, ali zahvaljujući svojoj moći prilagodjavanja internet će se lako proširiti (i ovo je bila jedna od uspešnih odluka sa predvidjanjem). U pripremi je čak i standardizacija za intergalaktički protokol, koja treba da uzme u obzir brzinu putovanja informacija u roku od nekoliko dana.

Globalna mreža nam pruža mogućnost kompanijskog pristupa na više lokacija po čitavom svetu, ali i pristup otvorenim informacijama na svetskoj mreži (internet). Najpopularniji protokol jeste HTTP (hiper-tekst-transfer-protokol) za šta se vezuje pojam WWW (vorld-vajd-veb).

Na ovaj način tržište informacija i znanja javno je dostupno svima. Cena informacije bitno je niža i pružila se prilika za dobijanje novih znanja. Razbijanje DNK povereno je sada milionima naučnika širom celog sveta upravo posredstvom interneta.

Veliki broj informacija nije lako obraditi. Oprema za kostjumizaciju informacija olakšava proces donošenja odluka. Sistemi za izveštavanje trebaju obraditi veliki broj informacija i organizovati ih.

Možemo izdvojiti 6 oblika sistema za izveštavanje:
- Sistem za procesuiranje transakcija (TPS) služi operativnom nivou u organizaciji
- Poznavanje rada sistema (KWS)
- Automatizacija kancelarijskog poslovanja (OAS)
- Sistem za podršku donošenju odluka (DSS)
- Upravljački informacioni sistemi (MIS) služe za upravljački nivo organizacije
- Podrška izvršnoj strukturi (ESS) služi strateškom nivou organizacije

Sistemi za kostjumizaciju su najnerazvijeniji deo informatičke tehnologije. Sistemi poslovne inteligencije se ne razvijaju dovoljno brzo koliko je to potreba savremenog menadžmenta. Suvoparno upravljanje informacijama nije dovoljno za kvalitetno upravljanje dogadjajima. Takvi sistemi trebaju da svedu i rizik poslovanja na najmanju moguću meru. Na tržištu postoje sistemi koji nisu jeftini. Ipak, uvodjenje takvih sistema i kvalitetno praćenje resursa donosi benefite u poslovanju. Ušteda je kako u pogledu ljudksih tako i materijalnih resursa.

Iskustva iz “Telekoma Srbija”:
Korporativno upravljanje informacijama u celini od najveće je važnosti. Stari sistem je bio dovoljan tek da zadovolji ogromna očekivanja i potrebe, i doprinese uspehu kompanije. Kada je firma narasla tekući IS bio je nedovoljan i postao prepreka za dalji rast. Zapravo započeo je da stvara troškove i gubitke.

Viši menadžment je sagledao i doneo odluku da je postojeći sistem neadekvatan.

Migracija na novi sistem nije bila samo pitanje tehnologije, čak ponajmanje, više je stvari bilo vezano za organizaciju, poslovanje i menadžment. Budući da je informacione tehnologija vrlo napredna i dostupna, projektni tim je bio sastavljen i dodeljen mu zadatak da dostavi novi sistem u najkraćem mogućem roku.

Trošak novog rešenja i implementacija IS nije bio problem – glavni rizici su u organizaciji i odluci kako je uklopiti u sistem.

Neposredna posledica je rast prodaje u drugoj polovini 2007. godine. Drugi pozitivni efekti ogledaju se ne samo na bolje kontrole tekućih aktivnosti i poslovanja, već i širok spektar opcija za pripremu budućih planova i prognozaprodaje i troškova, na korporativnom nivou.
Snižen je nivo operativnih troškova, troškova HR i omogućenje rasta prodaje.

Na kraju, analiza troškova i koristi pokazala je da uvodjenje novih IE bio potpuni uspeh, po svim finansijskim sredstvima.
Najvažnije, top menadžment je bio oduševljen novim IS jer im je omogućeno prilično efikasno upravljanje preduzeća. Izveštavanja su na dnevnoj bazi poboljšala su performanse komapnije i optimizovala resurse

Najveća kontradiktornost jeste da je informaciona tehnologija – mogućnost koja se može ali ne mora iskoristiti. Cena ove tehnologije je bitno manja od potencijala stvaranja novih vrednosti.

Promene do kojih dovodi IT u domenu biznisa (elektronsko poslovanje)
- Elektronska trgovina
- Elektronsko preduzeće i “lanac snabdevanja” (umreženi učesnici na osnovu uvida u baze podataka, definišu strategiju, biznis plan i plan akcije)
- B2B (biznis-za-biznis)

Elektronsko poslovanje
Elektronska privreda pred menadžment preduzeća postavlja nove teme, kao što su:
1.Poslovna mreža – Poslovna mreža (umreženi učesnici: preduzeće, kupci, partneri i konkurenti)
2.Redefinisanje biznis modela – za postojeća preduzeća to znači uspostavljanje paralelnog kanala poslovanja.
3.Kolaborativni marketing – novo tržište dovelo je i do pojave nivih kupaca sa svojim prohteima.

Promena paradigme
Preduzeće je uvek u interakciji sa svojim okruženjem, koga čine druga preduzeća, organizacije i institucije. Takvo funkcionisanje se objašnjava paradigmom. Paradigma je izložena promenama.

Promena paradigme – Odvija se promenom igre ili promenom pravila igre.
Tranziciju industrijske privrede u informatičku privredu karakteriše promena pravila igre.

Promena pravila igre objašnjava se:
- Odnosom informacija i informacija za akciju (efekat ekonomije informacija)
- Odnosom izmedju automatizacije i povezanosti

Glavna obeležja informacije za akciju su: brojnost, prilagodljivost i interaktivnost. Moderna informatička tehnologija nudi povezanost i interaktivnost.  Konvencionalni model „jedan sa svima“ menja se u model „svi sa svima“.
Znanje postaje ključni resurs, pogotovo znanje koje će povećati broj informacija za akciju. Kako je znanje svojstveno ljudima, ljudski resurs postaje „humani kapital“, odnosno u globalnoj mreži reflektuje se kao „digitalni kapital“. Ovo je novina, jer su u klasičnom sistemu ekonomije ljudi kao radna snaga predstavljali trošak. U novom biznis modelu ljudi sa znanjem nisu trošak, oni postaju ključni kapital.

Odnos izmedju automatizacije i povezanosti drugi je aspekt promene pravila igre. Suštinu automatizacije čini povezivanje aktivnosti. Fokus automatizacije jeste jačanje veza izmedju aktivnosti. Povezanost izmedju aktivnosti omogućava koncentraciju na aktivnosti koje najviše doprinose stvaranju vrednosti.2

Konvencionalni pristup daje podelu na primarne procese (nabavka, proizvodnja…) i procese podrške (marketing, računovodstvo…). Odnosi izmedju primarnih procesa su sekvencijalne prirode, a odnosi izmedju primarnih i procesa za podršku interaktivne prirode. U novom pristupu osnova povezivanja svih procesa je interaktivnost.
Preduzeća su od vremena industrijske revolucije do danas prolazila kroz tri etape razvoja: konvencionalno preduzeće, širi koncept preduzeća i poslovna mreža. Korišćenje resursa kod konvencionalnog preduzeća karakteriše fokusna fizičke resurse, dok je alokacija resursa uslovljena pravilima koncepcije ograničenih resursa.

Preduzeće informatičke ere nalazi se u većem broju poslovnih mreža. Digitalni kapital na ovaj način dobija primat. Izobilje informacija i znanja utiče na alokaciju resursa. Preduzeće u informatičkoj eri biva okrenuto kupcima, kao i masovnoj kostjumizaciji. Maksimizira se broj usluga.

Interakcija preduzeća i njegovog okruženja dovodi do promena, konvencionalno preduzeće primenjuje reaktivnu paradigmu, dok poslovna mreža primenjuje kolaborativnu paradigmu.

U industrijskoj eri promene u hijerarhiji nisu bile dobrodošle. Centralizacija na način odvajanja upravljanja od izvršenja posledica je kontrole informacija koja menadžerskom timu daje mogućnost i snagu donošenja odluka. Nova paradigma podstiče promene. Diskontinuitet izaziva, a pošto kostjumizacija treba biti masovna, potrebna je potpuna decentralizacija. Obilje informacija i znanja u igri smanjuje neizvesnost. Rezultat toga mora biti zadovoljan kupac, odnosno cilj nije samo profit već stvaranje nove vrednosti.

Novi principi menadžmenta
U industrijskoj privredi važila je funkcionalna hijerarhija,  – principi karakteristični za funkcionalnu hijerarhiju i birokratski menadžment.

U preduzećima industrijske privrede principi funkcionalne hijerarhije i birokratskog menadžmenta su osnova sistema planiranja i sistema praćenja performansi. Ovakav sistem imao je svoje cikluse koji se veoma dugi, najčešće odredjeni dužinom fiskalne godine.

Tržište medjutim traži mnogo više, zahtev se treba obraditi u realnom vremenu. Informacije i znanje postaju primarni resursi. Ono što je karakteristično za njih jeste da se ovi resursi ne troše upotrebom, već se njihova vrednost uvećava što se više koriste. Na ovaj način za ulazak u novi biznis znanje postaje kapitalno dobro. Jedna od promena jeste što je za uspeh potrebnija brzina u odnosu na prethodno doba kada je bio najpotrebniji kapital. Problem u poslovanju sada imaju „spora“, a ne kao ranije „mala“ preduzeća.

Došlo se do dvostruke tranzicije: funkcionalne hijerarhije u mrežnu organizaciju i birokratskog menadžmenta u adhokratski menadžment.

Principi menadžmenta preduzeća u informatičkoj privredi:
1.Princip vodjstva (menadžer formuliše i koordinira viziju preduzeća)
2.Princip dometa menadžerske nadležnosti (domet menadžerske nadležnosti nije striktno definisan)
3.Princip kontrole (indirektni karakter kontrole: praćenje rezultata umesto praćenja radne norme)
4.Princip nagradjivanja (na nagradu utiču rezultati, a ne pozicija)
5.Princip vrste radnika (gubi se podela na one koji osmišljavaju i one koji rade)
6.Princip stvaranja vrednosti
7.Informatički princip (masovni pristup informacijama)
8.Princip koordinacije
9.Princip dinamičke ravnoteže (stvorena vrednost se prati u realnom vremenu)
10.Princip projektne organizacije posla (aktivnosti se grupišu u projekte)
11.Princip oblikovanja organizacije
12.Princip strategijske organizacije, praćenja misije (preduzeće se nalazi na usluzi kupcima)
13.Princip timskog rada
14.Princip komunikacije
15.Princip timske nadležnosti
16.Princip realnog vremena (odluke o alokaciji resursa donose se u realnom vremenu)
17.Princip povratne sprege (povratne informacije su osnova kontrole i nagradjivanja zaposlenih)
18.Princip rešavanja konflikata
19.Princip oportuniteta (aktivnosti suorijentisane na korišćenje mogućnosti umesto na rešavanje problema)
20.Princip granice (promenljive granice su osnova za mrežne relacije)

Promene su posledica diskontinuiteta. U novim uslovima neminovna je promena ponašanja. Težište menadžmenta se pomera sa rigidne kontrole na fleksibilno planiranje. Promena fokusa kod jednog konkurenta primorava druge na stalno manevrisanje u postojećoj ili novoj grani kako bi se zaštitila i unapredila postojeća pozicija i stekla nova.
Imperativ postaje stvaranje vrednosti. Sposobnost stvaranja vrednosti postaje kritična kompetetnost menadžerskog tima. Vrednost je ne samo okvir, već i ograničenje, odnosno, ultimativni cilj. Vrednost se ostvaruje ukoliko preduzeće ostvaruje profitabilni rast.

Menadžment zasnovan na vrednosti (stvaranju vrednosti) postaje zahtev menadžmentu u informatičkoj eri.

LITERATURA:
1.Menadžment i strategija, D. Djuričin, S. Janošević, Beograd
2.Telekom Srbija: Implementing new Information system – Business Intelligence, Stojan Vatreš

Informatička era :: Aleksandar Gvozden Info

Elektronsko poslovanje

Pojam elektronske trgovine možemo podvesti pod značenje termina elektronskog poslovanja. Elektronsko poslovanje (en: E-business) jeste vodjenje poslova na Internetu, što ne podrazumeva samo kupovinu i prodaju, već organizaciju poslovanja firme u mrežnom okruženju, organizovanje poslovne komunikacije prema klijentima i brigu o klijentima.

Izraz elektronsko poslovanje je prvi put upotrebljen od strane američke kompanije IBM da bi se označilo poslovanje uz značajnu primenu savremene, elektronske tehnologije. Do tada se ovaj izraz odnosio na poslovanje u sektoru elektronike. Pod elektronskim poslovanjem podrazumevamo obavljanje poslovnih procesa uz primenu elektronske tehnologije. Elektronska tehnologija podrazumeva kombinovanu upotrebu informacionih tehnologija i telekomunikacija. Ova vrsta tehnologije omogućava slanje velikog broja informacija, na velike daljine u kratkom vremenskom periodu. To omogućava preduzeću, koje u svom poslovanju koristi elektronsku tehnologiju, da ostvari značajne uštede u troškovima poslovanja, efikasnije obavlja svoje zadatke i, samim tim, bude konkurentnije na tržištu.

Danas e-poslovanje ostvaruje ekspanzitivan rast. U dosadašnjem periodu e-poslovanje je doživelo posebnu ekspanziju u maloprodaji, izdavaštvu i u finansijskim uslugama. Generalno posmatrano, prednost elektronskog u odnosu na tradicionalno poslovanje su vezane za povećanje kvaliteta, agilnosti, za dodatne usluge sa jedne strane, i za sniženje prodajnih cena, smanjenje vremena izlaska na tržište, odnosno realizivanje transakcija sa druge strane. Takodje se intezivira zajednički nastup na elektronskom tržištu vezan za razvoj elektronskih partnerstva.

Elektronska trgovina

Opšte napomene

Elektronska trgovina (Electronic Commerce) ili E-trgovina (e-Commerce) predstavlja poslovnu komunikaciju i prenos dobara i usluga (kupovina i prodaja), preko mreže i kompjutera, kao i prenos kapitala, korištenjem digitalne komunikacije. Uključuje i ostale poslovne funkcije preduzeća, kao što su marketing, finansije, proizvodnja, prodaja i administrativna funkcija, koje su neophodne u procesu trgovine. Ovakvim načinom definisanja izbegavamo čestu grešku koja podrazumeva poistovećivanje elektronske trgovine sa elektronskim poslovanjem. E-trgovina je ipak samo manji podskup e-poslovanja, zajedno sa oblastima kao što su elektronsko bankarstvo, mobilno poslovanje, virtuelne organizacije, elektronske berze, elektronsko poslovanje u javnoj upravi, itd. Pored toga, na tržištu se javlja i informacija sama, koja postaje predmet  trgovine.

Kupovina preko Interneta može biti najbrži i često najjeftiniji način kupovine nekog proizvoda.
Trgovina preko Interneta se smatra najprofitabilnijim oblikom trgovine zbog jednostavnosti i niskih troškova. Kupovina je moguća u bilo koje doba dana ili noći, nema ograničenja samo na kupce iz komšiluka, ne plaća se zakup poslovnog prostora i sl. Bilo gde da se nalazi, prodavac postavljajući svoj proizvod na Internet omogućuje ostalim korisnicima Interneta da vide njegov proizvod i ako su hiljadama kilometara daleko. Uspostavljanje klasičnog maloprodajnog lanca zahteva velika ulaganja u infrastrukturu, prostor, zaposlene i prateću opremu. To su ogromna ulaganja ako se želi prodavati na velikom području (kao što je na primer, cela država). Organizovanje Internet maloprodaje dosta je jeftinije, sa obzirom da sve fizičke trgovine zamenjuje jedan Internet sajt.
Internet prodavnice svoju ekspanziju doživele su u Americi i Evropi, a sve više i domaćih firmi pokreće Internet prodavnice uz klasičan oblik trgovine.
Pojavom virtuelnih prodavnica na Internetu, stvoreno je novo “online” tržište koje ne poznaje granice. Više od 300 miliona ljudi širom sveta trenutno pristupa svetskoj računarskoj mreži.

Poslovanjem po principima elektronske trgovine, Internet pruža niz mogućnosti za maloprodaju:

• nisu potrebne skupe nekretnine niti aranžiranje izloga
• neophodno je minimalno prodajno osoblje
• postoji mogućnost da se prodaje kupcima na bilo kojem geografskom području
• omogućena je trenutna komunikacija
• prezentuje se interaktivni multimedijalni katalog koji može da pruži onoliko informacija koliko kupac želi (bez skupih klasičnih kataloga i poštanskih troškova)
• veoma brzo se može vršiti prilagodjavanje za promene u prodajnim cenama i nivou zaliha
• velika je mogućnost adaptacije zahtevima kupaca

S druge strane javljaju se i odredjeni problemi u prodaji preko Interneta:

• mnogi potencijalni kupci još uvek ne koriste Internet
• mnogi nemaju brze veze
• kupovina preko Interneta zahteva veliku dozu poverenja (sa obe strane)
• ugrožena privatnost: lična (proaktivni marketing), finansijska (zloupotreba kartica)
• problem stvarnog postojanja prodavca na Internetu
• bezbednost obavljanja transakcije

U vezi sa elektronskom trgovinom je i pitanje dokazne snage elektronskih poruka koje se razmenjuju radi zaključivanja posla. Načelno, poruka jeste dokazno sredstvo, ali pod uslovom da je to predvidjeno i unutrašnjim zakonodavstvom država pošiljaoca i primaoca poruke.

Definisanje

Mnogi aspekti elektronske trgovine su se implementirali tokom poslednjih tridesetak godina. Ipak, poslednjih desetak godina, kako u specijalizovanoj literaturi tako i medju običnim ljudima, javljaju se različite interpretacije i značenja pojma elektronska trgovina, te se pod elektronskom trgovinom obično podrazumevaju operacije kupovine i prodaje proizvoda i usluga, koje se obavljaju preko Interneta. Ali koncept elektronske trgovine je mnogo širi i ne ograničava se samo na Internet. Elektronska trgovina je jedan multidisciplinarni koncept, koji utiče na načine na koje se odvijaju interakcije i pregovori sa klijentima, načine na koje se obavljaju plaćanja, kao i odnosi sa dobavljačima, te iz navedenih razloga zahteva i novi pravni okvir.
Po Francuskom udruženju trgovine i elektronske razmene (FCEE – Association Française pour le Commerce et les Échanges), elektronska trgovina je skup neopipljivih veza koje održavaju ekonomski agenti. Ova definicija podrazumeva bilo koju transakciju koja se odvija preko Interneta, telefona, bankarske mreže, itd., kao i bilo koji metod plaćanja nezavisno od toga da li se koristi stvarni ili elektronski novac.

E-trgovina se može posmatrati sa šireg i užeg stanovišta, pa tako šira definicija obuhvata razmenu poslovnih informacija, održavanje poslovnih odnosa i vodjenje poslovnih transakcija sredstvima telekomunikacionih mreža. A uža definicija obuhvata kupovinu i prodaju robe, usluga i informacija putem mreže. To znači da a je e-trgovina pojavljujući koncept koji opisuje procese kupovine i prodaje, odnosno razmenu proizvoda, usluga i informacija putem kompjuterskih mreža uključujući i Internet.

Istorija

Značenje izraza e-trgovina se menjalo tokom vremena. Prvobitno, označavao je olakšavanje poslovnih transakcija elektronski, korišćenjem tehnologije kao što je Elektronska Razmena Podataka (EDI, koji se pojavio krajem 70-tih godina), u cilju slanja poslovnih dokumenata kao narudžbenica i faktura elektronski. Kasnije, uključene su i aktivnosti zajednički nazvane “Mrežna trgovina”, kupovina i prodaja robe i usluga putem Mreže preko sigurnih servera (kao HTTPS specijalni serverski protokol koji kriptuje poverljive podatke radi zaštite potrošača) putem elektronskih servisa plaćanja, kao što su kreditne kartice.

Kada je Mreža postala mnogo poznatija medju širom publikom 1994, mnogi eksperti su predvidjali da će e-trgovina ubrzo postati vodeći ekonomski sektor. Medjutim, trebalo je nekoliko godina da sigurnosni protokoli postanu dovoljno razvijeni široko rasprostranjeni. Kao posledica, izmedju 1998. i 2000. godine, veliki broj kompanija u SAD-u i Evropi razvio samo osnovne sajtove.

Nakon 2005. godine, e-trgovina se veoma afirmisala u svim većim gradovima širom Severne Amerike, Zapadne Evrope, i odredjenih istočno azijskih država. Takodje, e-trgovina se i dalje sporo razvija u nekim industrijalizovanim državama, a praktično ne postoji u zemljama trećeg sveta. Pa ipak e-trgovina ima neograničeni potencijal kako za razvijene tako i nerazvijene zemlje, nudeći velike koristi u veoma neregulisanom okruženju.

Pitanje sigurnosti

Internet je otvorena javna mreža dostupna svima. Uvek postoji mogućnost da neko neovlašćeno prati komunikaciju i to kasnije zloupotrebi. Zbog toga je u cilju njegove ozbiljne primene u savremenom poslovanju potrebno pronaći mehanizam koji će obezbediti:

• Zaštitu tajnosti informacija (sprečavanje otkrivanja njihovog sadržaja)
• Integritet informacija (sprečavanje neovlašćene izmene informacija)
• Autentičnost informacija (definisanje i provera identiteta pošiljaoca)

Medjunarodnim dokumentima je usvojeno načelo da se elektronski potpis izjednačava sa pismenim. Pri tome, ellektronski potpis je zbir elektronskih podataka iz kojih je vidljivo da je u vezi sa dokumentom na koji se odnosi i koji omogućava da se utvrdi identitet potpisnika. Elektronski potpis podleže verifikaciji izdavanjem elektronskih sertifikata, koje izdaju ovlašćene organizacije, a kojima se potvrdjuju podaci u elektronskom potpisu i identitet potpisnika.

Obezbedjenje autentičnosti informacija tj. definisanje i provera identiteta pošiljaoca postiže se upotrebom digitalnih potpisa i digitalnih sertifikata. Svrha digitalnog potpisa je da potvrdi autentičnost sadržaja poruke (dokaz da poruka nije promenjena na putu od pošiljaoca do primaoca ), kao i da obezbedi garantovanje identiteta pošiljaoca poruke. Osnovu digitalnog potpisa čini sadržaj same poruke. Pošiljalac primenom odredjenih kriptografskih algoritama prvo od svoje poruke koja je proizvoljne dužine stvara zapis fiksne dužine koji u potpunosti oslikava sadržaj poruke. To praktično znači da svaka promena u sadržaju poruke dovodi do promene potpisa.

Elektronski potpis

Prema zakonodavstvu Srbije, elektronski potpis može da bude običan i kvalifikovani. Kvalifikovani elektronski potpis je, u suštini, isti kao i obični elektronski potpis, ali koji sadržim više podataka koji pouzdano garantuju identitet potpisnika i onemogućavaju naknadno poricanje potpisa. Zakonom o elektronskom potpisu Srbije su precizno utvrdjena sredstva za formiranje elektronskog potpisa i sredstva provere tih podataka, odnosno kvalifikovanog elektronskog potpisa.

Kvalifikovani elektronski potpis u odnosu na podatke u elektronskom obliku ima isto pravno dejstvo i dokaznu snagu kao i svojeručni potpis, odnosno svojeručni potpis i pečat, u odnosu na podatke u papirnom obliku, ako je formiran u skladu sa odredbama Zakona o elektronskom potpisu i ako su ispunjeni ostali uslovi propisani Zakonom o elektronskom potpisu i propisima koji su doneti na temelju tog Zakona.
Kvalifikovani elektronski potpis formira se sredstvima za formiranje kvalifikovanog elektronskog potpisa. Sredstva za formiranje kvalifikovanog elektronskog potpisa su sredstva koja moraju da obezbede:
1. da se podaci za formiranje kvalifikovanog elektronskog potpisa mogu pojaviti samo jednom i da je obezbedjena njihova poverljivost;
2. da se iz podataka za proveru kvalifikovanog elektronskog potpisa, ne mogu u razumno vreme i trenutno dostupnim sredstvima, dobiti podaci za formiranje kvalifikovanog elektronskog potpisa;
3. da kvalifikovani elektronski potpis bude zaštićen od falsifikovanja, upotrebom trenutno dostupne tehnologije;
4. da podaci za formiranje kvalifikovanog elektronskog potpisa budu pouzdano zaštićeni od neovlašćenog korišćenja.

Sredstva za formiranje kvalifikovanog elektronskog potpisa, prilikom formiranja potpisa, ne smeju promeniti podatke koji se potpisuju ili onemogućiti potpisniku uvid u te podatke pre procesa formiranja kvalifikovanog elektronskog potpisa.

Elektronski Sertifikati

Zakon o elektronskom potpisu odredjuje da je sertifikat elektronska potvrda kojom se potvrdjuje veza izmedju podataka za proveru elektronskog potpisa i identiteta potpisnika4.
Kvalifikovani elektronski sertifikat, u smislu ovog zakona, je elektronski sertifikat koji izdaje sertifikaciono telo za izdavanje kvalifikovanih elektronskih sertifikata i koji mora da sadrži:
1. oznaku o tome da se radi o kvalifikovanom elektronskom sertifikatu;
2. skup podataka koji jedinstveno identifikuje pravno lice koje izdaje sertifikat;
3. skup podataka koji jedinstveno identifikuje potpisnika;
4. podatke za proveru elektronskog potpisa, koji odgovaraju podacima za izradu kvalifikovanog elektronskog potpisa a koji su pod kontrolom potpisnika;
5. podatke o početku i kraju važenja elektronskog sertifikata;
6. identifikacionu oznaku izdatog elektronskog sertifikata;
7. kvalifikovani elektronski potpis sertifikacionog tela koje je izdalo kvalifikovani elektronski sertifikat;
8. ograničenja vezana za upotrebu sertifikata, ako ih ima.

Iz navedenog je vidljivo da se može i preko Interneta izjaviti volja i mogu biti sklopljeni pisani ugovori, ako se pisani oblik posebno zahteva. Uopšteno mogu se u poslovnom prometu preko Interneta ugovori sklapati sa ili bez elektronskih potpisa.
Ako se u konkretnom slučaju za posebno odredjenu vrstu ugovora zahteva pisani oblik, zahtev je ispunjen samo ako se primeni kvalifikovani elektronski potpis, koji se temelji na kvalifikovanom elektronskom sertifikatu.

Elektronski potpisi se ne mogu ni u kom slučaju koristiti kod:
1. pravnih poslova kojima se vrši prenos prava svojine na nepokretnosti ili kojima se ustanovljavaju druga stvarna prava na nepokretnostima;
2. izjava stranaka i drugih učesnika u postupku za raspravljanje zaostavštine, formu zaveštanja, ugovore o ustupanju i raspodeli imovine za života, ugovore o doživotnom izdržavanju i sporazume u vezi sa nasledjivanjem, kao i druge ugovore iz oblasti naslednog prava;
3. ugovora o uredjivanju imovinskih odnosa izmedju bračnih drugova;
4. ugovora o raspolaganju imovinom lica kojima je oduzeta poslovna sposobnost;
5. ugovora o poklonu;
6. drugih pravnih poslova ili radnji, za koje je posebnim zakonom ili na osnovu zakona donetih propisa, izričito odredjena upotreba svojeručnog potpisa u dokumentima na papiru ili overa svojeručnog potpisa.

U tom smislu je na evropskom nivou uredjeno sklapanje elektronskih ugovora, koje ne sme biti sprečeno nacionalnim zakonodavstvima. Dakle, postoji medjunarodni zakon koji uredjuje slučajeve nesporazuma i rešava konflikte kada se više zakona primenjuje simultano i proizvode kontradiktorne efekte. Kada su medjunarodni ugovori u pitanju to je the United Nations Commission on International Trade Law (UNCITRAL) i Convention on Contracts for the International Sale of Goods (CISG).

Domaća iskustva sa elektronskim potpisima

U našoj zemlji je od 6. januara 2003. uvedeno elektronsko bankarstvo izmedju pravnih i fizičkih lica i skoro svih naših banaka, u kojem se koriste smart kartice za elektronsko potpisivanje finansijskih transakcija. Ti potpisi predstavljaju “samo” elektronske potpise, jer korisnici nemaju kvalifikovane sertifikate, a smart kartice koje se koriste nisu verifikovane kao sredstva za formiranje kvalifikovanog potpisa u našoj zemlji. Po svemu sudeći, na osnovu svetske prakse, u domenu elektronskog bankarstva neće ni biti obavezno da se koristi kvalifikovani elektronski potpis, jer se to smatra zatvorenom grupom korisnika (gde postoji eksplicitni ugovor izmedju komitenta i banke). Na osnovu svetskih i evropskih analiza, prava i najšira primena kvalifikovanog elektronskog potpisa se očekuje u domenu elektronske uprave, kada će gradjani elektronski poslovati sa javnom upravom, tj. slati elektronske zahteve javnoj upravi (npr. zahtev za izdavanje elektronskog izvoda iz matične knjige, elektronska prijava poreza itd.). Ovi zahtevi moraju biti potpisani kvalifikovanim elektronskim potpisom gradjana. U tom smislu, tekući projekat uvodjenja ličnih karata u Srbiji kao elektronskih identifikacionih dokumenata u obliku smart kartice predstavlja pravu podršku za realizaciju pomenutog sistema. Naime, očekuje se da će pomenuta elektronska lična karta, odmah po uvodjenju, biti verifikovana kao sredstvo za formiranje kvalifikovanog elektronskog potpisa.

Izvori prava elektronske trgovine

Nagli porast elektronske trgovine je, naravno, provocirao i rad na usvajanju medjunarodnih pravila o elektronskoj trgovini. Razmatranjem, usvajanjem i unifikacijom tih propisa se bave mnoge medjunarodne organizacije koje se, i inače, bave pitanjima spoljne trgovine (Evropska Unija, Svetska trgovinska organizacija, Ekonomska komisija Ujedinjenih nacija za Evropu i dr). Do sada, najviše rezultata u tom pogledu je postigla Komisija Ujedinjenih nacija za medjunarodno trgovinsko pravo koja je pripremila Model zakona o elektronskoj trgovini 1996, Model zakona o elektronskom potpisu 2001 i Konvenciju o korišćenju elektronskih komunikacija u medjunarodnim ugovorima 2005. godine.

Jedinstvena evropska platna zona za elektronsko plaćanje

Jedna od najznačajnijih promena koja će uticati na evropsko platno tržište tokom sledećih par godina biće uspostavljanje Jedinstvene evropske platne zone za elektronsko plaćanje (Single European Payments Area-SEPA). Evropska komisija (EC) zajedno sa Evropskim savetom za plaćanje (EPC) ukazala je na činjenicu da bi elektronsko plaćanje u okviru EU do 2010. godine trebalo da bude lako i transparentno, kao što je plaćanje korišćenjem evra. EC je zadužila EPC da nadgleda sprovodjenje SEPA programa i kako se poštuju dogovoreni rokovi. Radi olakšanja tog procesa, EPC je stvorio SEPA kards frejmvork (cards framework – SCF) (Okvir funkcionisanja kartica SEPA) koji predvidja rokove i uslove koje zainteresovane strane treba da ispoštuju da bi bile u skladu sa SEPA.
Smatra se da će stvaranje potpuno funkcionalne SEPA zone za kartice koristiti evropskim vlasnicima kartica i potrošačima, a otvaranjem evropskog platnog tržišta smanjiće se troškovi i povećati efikasnost banaka i procesora. Mada je inicijativa za SEPA koncentrisana na evro-zonu, evropske banke shvataju da će tržišne sile motivisati i one izvan te zone da takodje prihvate ključne principe SEPA. SEPA će verovatno da važi u celoj Evropi a ne samo u okviru evro-zone.

Elektronski potpis predstavlja tehnologiju čijom se primenom u sistemima elektronskog poslovanja omogućava provera autentičnosti potpisnika, zaštita integriteta podataka koji se prenose i neporecivost elektronskog potpisivanja date poruke ili dokumenta. Dakle, analogno svojeručnom potpisu u standardnom poslovanju, elektronski potpis se koristi u elektronskom poslovanju. Štaviše, elektronski potpis ima i dodatnu osobinu da štiti integritet elektronski potpisane poruke, što svojeručni potpis ne obezbedjuje.

Što se tiče pravnih aspekata elektronskog potpisa, Direktiva EU 1999/93/EC o elektronskim potpisima (usvojena 13. decembra 1999, a formalno stupila na snagu 19. januara.2000. godine) predstavlja pravno utemeljenje elektronskog potpisa i na osnovu nje su doneti Zakoni o elektronskom potpisu u svim zemljama EU, kao i u većini ostalih zemalja Evrope.

Zakon o elektronskom potpisu u Srbiji, u potpunosti uskladjen sa EU Direktivom 1999/93/EC, izglasan je u Narodnoj skupštini Republike Srbije dana 14. decembra 2004. i publikovan u Službenom glasniku Republike Srbije br. 135 od 21.decembra 2004. godine.

Osnovna uloga Zakona o elektronskom potpisu svodi se na dve najvažnije stvari:
- Da propiše uslove pod kojima je elektronski potpis pravno ekvivalentan svojeručnom potpisu.
- Da propiše uslove koje moraju da ispune sertifikaciona tela koja izdaju kvalifikovane sertifikate za verifikaciju kvalifikovanih elektronskih potpisa.

U Zakonu o elektronskom potpisu navedene su sledeće definicije:
- Elektronski potpis – skup podataka u elektronskom obliku, koji su pridruženi ili su logički povezani sa elektronskim dokumentom i koji služe za identifikaciju potpisnika.
- Kvalifikovani elektronski potpis – elektronski potpis kojim se pouzdano garantuje identitet potpisnika, integritet elektronskih dokumenata i onemogućava naknadno poricanje odgovornosti za njihov sadržaj, i koji ispunjava uslove utvrdjene Zakonom o elektronskom potpisu.

Takodje, prema tekstu Zakona, kvalifikovani elektronski potpis mora da zadovolji sledeće uslove:
- isključivo je povezan sa potpisnikom
- nedvosmisleno identifikuje potpisnika
- nastaje korišćenjem sredstava kojima potpisnik može samostalno da upravlja i koja su isključivo pod nadzorom potpisnika
- direktno je povezan sa podacima na koje se odnosi i to na način koji nedvosmisleno omogućava uvid u bilo koju izmenu izvornih podataka
- formiran je sredstvima za formiranje kvalifikovanog elektronskog potpisa
- proverava se na osnovu kvalifikovanog elektronskog sertifikata potpisnika.

Kvalifikovani elektronski potpis, koji zadovoljava prethodno navedene uslove, u odnosu na podatke u elektronskom obliku ima isto pravno dejstvo i dokaznu snagu kao i svojeručni potpis, odnosno svojeručni potpis i pečat, u odnosu na podatke u papirnom obliku.

Zaključivanje ugovora

U elektronskoj trgovini ugovor se zaključuje razmenom informacija izmedju ponudioca i kupca. U tom smislu, uobičajeno je da ponudilac objavljuje elektronske kataloge na internetu, ali one još uvek ne predstavljaju ponudu za zaključenje ugovora, zbog nedostatka konačne volje, nego samo poziv da se učini ponuda pod objavljenim uslovima i odgovaraju nekom izlogu, slanju cenovnika ili kataloga u kojem su sadržane informacije o ponudjenim proizvodima ili uslugama.

Ugovori sklopljeni preko Interneta ne predstavljaju neki novi tip ugovora i mogu biti sklopljeni u svako vreme uz ispunjenje istih pravnih uslova kao i kod sklapanja ugovora na uobičajeni način.
Sa obzirom na svoj sadržaj razlikuju se tri grupe ugovora sklopljenih preko Interneta:
Ugovori za sticanje materijalnih dobara. Kod njih je samo sklapanje ugovora preko Interneta, a dostavljanje sledi uvek klasičnim načinima zbog svojstava same robe.
Ugovori za sticanje licenci za korišćenje digitalnih proizvoda ili informacija. Ovde je po pravilu i narudžbina i dostava preko Interneta.
Ugovori o ispunjenju neke Internet usluge (pristup sadržajima na Internetu, traženje ili širenje informacija, Internet bankarstvo i sl.)

Zahtevi za sklapanje ugovora preko Interneta ne razlikuju se bitno od uslova za sklapanje ugovora na klasičan način. I kod ugovora sklopljenih preko Interneta ugovorne strane se moraju sporazumeti o bitnim elementima ugovora. Posebnost postoji jedino u tome što se koristi Internet i računar.

Izjava volje može biti iskazana i na klasičan način, i onda od izjave ponudjenog takva izjava poslati elektronskim putem ponudiocu. Kada kupac ispuni narudžbenicu preko Interneta, to se bitno ne razlikuje od ispunjavanja rukom pisane narudžbenice.
Kod automatizovane izjave volje korišćenjem računara se dopunjavaju specifični podaci iz ručno sastavljene baze podataka u neki zadati formular pomoću računarskog programa, što se u pravilu pojavljuje kod tipskih ugovora.
Prednost takvih prethodno sastavljenih opštih ugovora (formulara) je ušteda vremena. Računarska izjava je takodje automatizovana izjava, koja nastaje automatski prema nekom računarskom programu i dalje se šalje bez ljudskog delovanja.
Današnji računarski programi ne mogu samostalno pravno i obavezujuće odlučivati. Zato su prema vladajućoj praksi odgovorni ugovarači kao pravne ili fizičke osobe za izjave volje koje su u njihovo ime poslate posredstvom računara. U računarski program mogu biti zadati uslovi, da se pod odredjenim uslovima ne dopušta automatsko sklapanje ugovora (npr. ako je osoba maloletna, što računarski program zaključuje iz npr. upisa datuma i godine rodjenja), ali opet se ne može smatrati da računarski program u pravnom smislu donosi odluku o prihvatanju ili odbijanju ponude, već se smatra da je time izjavljena volja pravne ili fizičke osobe u vidu vlasnika računara.

Ponuda je prihvaćena kad ponudilac primi izjavu ponudjenog da prihvata ponudu.
Za odredjivanje trenutka pristupa postoji razlika izmedju izjava medju prisutnima i medju odsutnima. Prema Zakonu o obligacionim odnosima, ponuda učinjena telefonom, teleprinterom ili neposrednom radio-vezom smatra se kao ponuda prisutnom licu. Dakle takva izjava može biti samo odmah prihvaćena ili odbijena.
Ako ponudjeni izjavi da prihvata ponudu i istovremeno predloži da se ona u nečemu izmeni ili dopuni, smatra se da je ponudu odbio i da je sa svoje strane učinio drugu ponudu svome ranijem ponudiocu.
Poseban problem u elektronskoj trgovini je brzina vremena kojom se razmenjuju informacije. U tom pogledu se postavlja pitanje opoziva upućene elektronske poruke, čak i kad je u pitanju greška u poruci. Imajući to u vidu, često se koristi drugi način veze, na primer telefon, da bi se opozvala poruka koja je već upućena ili da bi se ispravila greška koja je sadržana u toj poruci.

Problem poslovne sposobnosti, koji u tradicionalnom načinu trgovine ima malo praktično značenje, dobija na značenju u trgovini preko Interneta. Tako se kao kupac može pojaviti i maloletna osoba ili osoba koja je inače lišena poslovne sposobnosti, koji mogu nepromišljeno pristupiti sklapanju ugovora.
Prodavac preko Interneta ne vidi svoje kupce zbog nedostatka ličnog kontakta. Zbog toga je prisutna opasnost, da se nedostatak poslovne sposobnosti ne primeti.
Ako ugovor preko Interneta sklopi maloletna osoba, on je rušljiv, osim ako njegov zakonski zastupnik (npr. roditelj) taj ugovor naknadno odobri. U tom slučaju ugovor se smatra od samog početka punovažnim.

Oblik (forma) ugovora

Prema našem Zakonu o obligacionim odnosima i mnogim sličnim zakonima drugih zemalja važi opšte pravilo da ugovor može biti zaključen bez obzira na formu, to znači usmeno ili pismeno, izričito ili prećutno.
Ponekad se traži i javni oblik ugovora što znači da je ugovor punovažan ako je sklopljen pred nadležnim telom (npr. zaveštanje nepismenih osoba) ili ako je sklopljen u obliku javno upisanog zapisnika (npr. ugovori o uredjivanju imovinskih odnosa izmedju bračnih drugova).
Na tim osnovnim principima temelji se i Zakon o elektronskom potpisu koji se primenjuje od 22. decembra 2004. godine, a donesen je po uzoru na takve zakone država članica Evropske unije.
On uredjuje pretpostavke za primenu elektronskog potpisa na Internetu i na drugim mrežama i sadrži pravne okvire za davanje usluga sertifikacije. Na temelju tog Zakona pokušavaju se osigurati kvalifikovani elektronski potpisi.
Kvalifikovani elektronski potpis ima isto pravno dejstvo i dokaznu snagu kao svojeručni potpis i pečat.

Opšti uslovi poslovanja

Opšti uslovi poslovanja služe u poslovnim odnosima radi poboljšanja i transparentnosti medjusobnih obligacionih pravnih odnosa. Oni se koriste za pojednostavljenja i standardizaciju poslovnih radnji, regulisanje uslova plaćanja i dostavljanja, mogućnosti poništavanja ugovora, pitanja jemstva i zaštite, odgovornosti i sl.
Kada ponudjač robe ili usluga izlaže na svojim web stranicama svoju ponudu, objavljivanjem opštih uslova poslovanja na web stranicama smatra se da je kupac ili korisnik upoznat sa opštim uslovima poslovanja.
Nezainteresovanost ili površnost kupca ili korisnika usluga, koji nije želeo pročitati opšte uslove poslovanja, ne može ići na štetu prodavca, odnosno ponudjača usluga.
Pri trgovini preko Interneta korišćenje opštih uslova poslovanja je potpuno uobičajeno. Opšti uslovi poslovanja mogu se istaći na samim internet stranicama ili narudžbenici.
Ukoliko se prodavac ili ponudjač usluga dodatno želi osigurati da će opšti uslovi poslovanja biti uočeni, može ih tako oblikovati da izjava kupca ili korisnika usluga ne može biti tehnički poslata, bez potvrde da su uslovi pročitani. To se obično postiže time da se mora kliknuti ili staviti kvačica (check) u odredjeno polje.

Zaključak

Elektronska trgovina, kao i celina elektronskog poslovanja postaje naša svakodnevnica. Na osnovu standardnih propisa i novostečenih iskustava formirana su nova pravila. Novi propisi u sebi nose mnogo tehničkih regulativa koje nisu bliske običnim poslovnim korisnicima. Ova pravila se više odnose na servise koji omogućavaju primenu ovakvog oblika poslovanja. Učesnici u prometu se rukovode opštim pravilima, ali se tehnologija poslovanja menja. Umesto papira, olovki i pečata, na scenu stupaju računari, sa kojima se mnogo lakše i brže obavlja sve veći broj poslovnih transakcija.

Da bi to bile moguće potrebno je da se donesu nacionalni zakoni, uskladjeni sa prihvaćenim standardima. Naše zakonodavstvo kasni u odnosu na potrebe naših poslovnih ljudi, ali novodonošeni zakoni, a nadamo se i novi omogućiće primenu ne samo elektronskog potpisa već i drugih potrebnih za nesmetano elektronsko poslovanje i trgovinu.

LITERATURA:
1.Starčević Dr Miodrag, Medjunarodno privredno pravo, Beograd 2007.
2.Vikipedia – elektronsko poslovanje, elektronska trgovina
3.E-trgovina, onlajn časopis o elektronskoj trgovini
4.dr Milan Marković, Elektronski potpis u Srbiji, e-magazin

Elektronsko poslovanje, e-trgovina :: Aleksandar Gvozden Info

Veb portali najčešće sadrže mnoštvo linkova ka celovitim informacijama. Ovakvi linkovi su klasifikovani po tematici – kategorijama. Deo informacija je izdvojen od strane urednika portala kao bitna informacija. Portali pružaju mnoštvo servisa kojima mogu pristupiti korisnici, a neki od servisa i informacija mogu preuzeti drugi portali i sajtovi.

Zašto veb portali?

Korisnici često imaju potrebu da pregledaju različite informacije na jednom mestu. Stalni korisnici interneta imaju svoje omiljene lokacije putem kojih se informišu ili pristupaju korisnim informacijama. Korisnici često mogu personalizovati izgled i vrstu prikazanih informacija. Sve te mogućnosti najlakše se postižu upotrebom veb portala.

Prednosti portala su:

- inteligentna integracija i pristup sadržajima, aplikacijama i raznim informacijama

- poboljšana komunikacija i saradnja korisnika i saradnika

- objedinjen, trenutni pristup informacijama iz različitih izvora

- brza, jednostavna izmena i održavanje sadržaja

Razvoj korisničkih portala

Sredinom 90-tih godina 20. veka sa razvojem interneta, većom zastupljenošću ličnih računara i mogućnošću korišćenja veb pregledača povećan je i broj sajtova na internetu. Mnoge kompanije su osetile potrebu za pravljenjem ili kupovinom veb portala. Oni najpoznatiji su počeli kao veb imenici sa katalogizacijom sajtova ili datoteka za preuzimanje, kao i mašinama za pretragu sadržaja na internetu. Mogućnost bezbednog prijavljivanja na sistem pružio je mogućnosti uvođenja usluga kao što je usluga davanja besplatnog imejl naloga, čatovanja, personalizacije strane, čak i igre.

Portali su na ovaj način nastojali privući što više korisnika, kao i zadržati što duže njihovo prisustvo na sajtu. Interes je bio u promovisanju kompanijskih proizvoda i usluga. U ovome su prednjačili davaoci internet usluga i priključaka. Portali su postajali interesantni i kao prostor za oglašavanje. Mnogi od portala koji su tada bili popularni više ne postoje, ali oni najpoznatiji i sada imaju važnu ulogu.

VRSTE VEB PORTALA

Regionalni veb portali

Pored razvoja internacionalnih veb portala, razvijali su se i regionalne verzije veb portala. Mogu biti deo velikih sistema ili potpuno nezavisni portali. Oni nose informacije od značaja za neki region, kao što su servisne informacije, vremenska prognoza i sl.

Državni veb portali

Krajem devedesetih mnoge države su odlučile da uzmu učešće na globalnoj mreži. Neke od njih su formirale portale sa pristupom mnogim servisnim informacijama. Na zapadu su popularni portali koji imaju informacije vezane za e-komerc. Druge zemlje imaju portale koji nude informacije o životu u toj zemlji, raznim programima za početak življenja u toj zemlji, sa informacijama o nekretninama, hotelima, tranzitu, mogućnosti zapošljavanja i dr.

Korporativni veb portali

Kao i ostali veb portali i ova vrsta je nastala u 90-tim godinama prošlog veka. Mnoge su firme uvidele i prihvatile ovakav, novi, način poslovanja. Korisnicima nije bio dovoljan prost način pregleda informacija već su od ovakvih portala dobili mogućnost personalizacije. Informatičarima su na usluzi bile nove vrste servisa kojima su lakše baratali sa informacijama i aplikacijama sa sajta neke firme. Današnji kororativni portali dozvoljavaju interakciju i saradnju sa korisnicima, radnim grupama i dopuštaju novi način pristupu i postavljanju informacija.

Domaćini-nositelji veb portala (Hosted Web portals)

Kako je rasla popularnost veb portala mnoge firme su počele davati usluge nositelja veb portala. One su služile kao jednostavni servisi za postavljanje portala. Najranije firme takve vrste više ne postoje. Nositelji veb portala su dobijali na značaju uvođenjem dodatnih usluga, kao što je baza podataka, upravljanje dokumentima, mejl servis, forumi i ostalo. Imali su i mogućnost automatizovane personalizacije na osnovu iskustava njihovih korisnika.

Specijalizovani portali (Domain specific portals)

Mnogi portali su se počeli baviti određenom vrstom delatnosti. Tako su nastali portali vezani za nekretnine, sport, zabavu. Moglo bi se reći da su ovakvi portali najzastupljeniji na sadašnjem vebu. Oni nude olakšan pristup informacijama iz određenih oblasti.

SERVISI NA VEB PORTALU

Mnogi veb standardi pomogli su razvoj veb portala, ali su upravo ovi servisi i doživeli popularnost na veb portalima. Pojava XML (iks-em-el) tehnologije omogućila je standardizaciju razmene sadržaja između veb portala i poslovnih aplikacija, ali i razmenu podataka međusobno među portalima, tako i lakši korisnički pristup infomracijama. Na osnovi XML-a razvio se RSS (skraćenica od RDF Site Summary, poznatiji kao Really Simple Syndication – stvarno jednostavne vesti) servis koji je nudio standardizaciju i lakši pristup novim informacijama sa veb portala. Sada je bilo lako pregledavati nove informacije sa nekog portala i automatski ih objaviti na sopstvenom portalu. Što se tiče personalizacije podataka novi servis koji je omogućio lakše i brže baratanje blokovima informacija jeste AJAX (asynchronous JavaScript and XML). Ova tehnologija zasnovana na džava skriptu ima zadatak da veb pregledač komunicira sa serverom nezavisno od učitavanja stranice. Moguće je slati više zahteva prema serveru i primati informacije nazad u realnom vremenu. Ovo je omogućilo lakšu personalizaciju stranica na veb portalu, kao i brži pristup većim blokovima informacija.

Primeri

Primeri modernih veb portala jesu:

http://www.yahoo.com/

http://www.google.com/ (iGoogle)

http://www.bgsvetionik.com/ (najveća bazom firmi, servisi za veb mastere: kursna lista, vremenska prognoza, brojač poseta, mejl servis, stanje na berzi i još mnogo toga)

http://www.beoelektrane.rs/ (sajt javnog preduzeća sa mnogim korisničkim informacijama)

http://www.aleksinac.net/ (lokalni portal, korisnici su autori tekstova, forum)

http://www.unicefshopserbia.org/ (servis za kupovinu preko interneta)

VEB PORTAL :: Aleksandar Gvozden Info

Uvođenje telefonskih linija u masovnu upotrebu početkom 20. veka pre svega u Americi, a u ostatku sveta intenzivno u drugoj polovini veka doprinelo je drugačijoj vrsti komunikacije među ljudima, pa i u poslovnom svetu. Poslovi su se mogli brže i lakše dogovarati, ali i pratiti izvršenje. Umesto spore pošte i nesvrshodnog odlaženja radi neposrenog dogovora, sada su poslovi mogli da se odvijaju na velikim dinstancama, međunarodno, pa čak i interkontinentalno.

To je nametnulo i potrebu za uvođenjem bontona u ovoj vrsti komunikacije, kao i poslovnog bontona.

U novije doba razvili su se i noviji vidovi komunikacije – faks, internet, i-mejl, es-em-es poruke, mobilna telefonija, telefoniranje preko interneta, video pozivi. Računajući mobilnu telefoniju koju, opet, i svrstavamo u telefoniranje, ipak, možemo zaključiti da je telefoniranje i dalje najčešći oblik komunikacije među ljudima. Poslovi se najčešće i vode telefonskim putem.

Poslovno telefoniranje po suštini nasleđuje osnovne teorije iz oblasti poslovnih komunikacija. Zbog svoje specifičnosti verbalne komunikacije, bez učešća vizualnog i fizičkog kontakta izražen je značaj glasovne poruke. Slušaoc se koncentriše na informacije koje čuje tako svako gestukilaranje i pokazivanje rukama biva suvišno.

U toku radnog vremena 70% se odnosi na komunikacije. Možemo smatrati da se 50% odnosi na telefoniranje – zavisno od vrste poslova.

Ne može se doći do uspeha bez kvalitetne komunikacije. Veština telefonske komunikacije nije jednostavna.

Samo obavljanje razgovora teče kroz svoj proces. Prve reči stvaraju predstavu o onome sa druge strane. Moramo imati stav koji će pokazati našu ozbiljnost. Očekuje se da se obe strane u razgovoru predstave – najpre se po bontonu očekuje da primaoc poziva kratko saopšti – potvrdi da smo dobili broj koji smo tražili, a potom se pozivaoc predstavlja – ko je, koga predstavlja i cilj poziva. Blaga digresija od ranog izražavanja cilja može biti blagotvorna i omogućiti kvalitetniju konverzaciju.

Proces telefoniranja se svodi na slušanje, govorenje i reakciju – dinamiku interakcije kojom ćemo primljene informacije obraditi u realnom vremenu i pripremiti informaciju za govor. Slušanje je proces kojim razumevamo šta je neko rekao.

Veoma je bitno da ono što se izgovori bude jasno. Govori se da bi nas drugi razumeli. To znači kvalitetan i jasan izgovor, kao i preciznost datih informacija. Možemo smatrati da se posao može završiti i izvrtanjem teza, ubeđivanjem, čak i laganjem. Međutim, poslovni čovek koji drži do sebe precizno će se izražavati i tako pojačavati svoju poziciju poslovnog pregovarača. Konverzacija mora biti određena.

Telefonski razgovor se ne obavlja po scenariju – možemo reći da je to kontrolisana improvizacija. Mora se razmisliti pre nego se izgovori jer se na taj način sprečava pogrešno tumačenje.

Takođe je bitno ispoštovati sagovornika i njegovu želju da komunicira. Ravnopravni učesnici će obaviti kvalitetnu konverzaciju.

Pristup mora biti bez predrasuda.

Različite osobe različito tumače isto izrečene poruke. To zavisi od prethodnih iskustava. Morate shvatiti oblasti interesovanja i nivo znanja i obrazovanja osobe sa kojom se konverzira. Stoga i značenje mora biti u kontekstu.

Govor tela je isključen. Jasnoća onoga što je rešeno dolazi do izražaja. Ne postoji način da nekom nešto objasnite ukoliko to neznate da iskažete.

Govori se u malim delovima i nakon iskazane informacije postavljaju se pitanja u cilju provere da li je informacija validno primljena.

Takođe se sagovorniku potvrđuje da li su njegove informacije primljene.

U konverzaciji se koriste reči iz sopstvenog jezičkog fonda – one koju su nama jasne, ali moraju biti jasne i sagovorniku. Sopstvenim rečima moramo i potvrditi izrešene stavove i činjenice. Moramo misliti barem tri puta brže nego što govorimo. Poruka mora imati svoju jasnost i suštinu. Mora biti kratka. Duge poruke zamaraju i često odvlače od teme. Time se udaljavamo od cilja razgovora.

Ako komunikacija ne funkcioniše moramo se zapitati šta se može uraditi drugačije, kako možemo doći do poboljšanje konverzacije. To može značiti i kraće udaljavanje od teme, ali sa ciljem povratka na temu.

Treba odrediti ko ima veću potrebu za iskazivanjem. Ukoliko je to naša strana govorićemo. Ako veću potrebu ima sagovornik, onda ćemo saslušati i reflektovati – primati informacije i odgovarati. Ako su potrebe podjednake ne treba žuriti sa iznošenjem stavova. Sačekaćemo da se sagovornik prilagodi nama. Ovo će nam dati prednost prilikom izražavanja stavova.

Svakako da telefoniranje ima svojih prednosti – neposredna i brza komunikacija, ali ima i mana. Ne možemo znati šta se zaista događa sa druge strane linije. Najveća mana jeste, svakako, nepostojanje čvrstog dokaza da je nešto zaista i iskazano – dogovoreno. Stoga je telefoniranje uvod u dalje poslovne kontakte. Ali, telefoniranje ipak, ostaje najčešći oblik komunikacije među poslovnim partnerima.

http://www.aleksinac.net/blog/telefoniranje.html

Telefoniranje (poslovne komunikacije) :: Aleksandar Gvozden Info