U pojmovnom odredjenju emocionalne inteligencije susrećemo se sa tri pojma: afekat, emocije i raspoloženja, koje ćemo radi jasnijeg razumevanja definisati.

Afekat pokriva širok raspon osećanja koje ljudi doživljavaju. To je pojam koji obuhvata i emocije i raspoloženja. Emocije predstavljaju osećanja koja su usmerena prema nekome ili nečemu, dok raspoloženja predstavljaju osećanja manje nabijena od emocija i nije im neophodan kontekstualni podražaj (pesimizam, optimizam, melanholija, ozlojedjenost, potištenost, anksioznost). Emocije su reakcije na odredjene dogadjaje, a ne osobina. “Emocije su organizovani odgovori koji prelaze granice mnogih psiholoških podsistema, uključujući fiziološki, kognitivni, motivacioni i iskustveni podsistem. Najčešće se javljaju kao odgovor na dogadjaj, bilo spoljnji ili unutrašnji, koji ima pozitivno ili negativno značenje za osobu” (Salovey i Mayer, 1990).
Dakle, osećanja ili emocije javljaju se u odnosu na dogadjaje i promene koje smo mi prihvatili kao važne. Šta je nama važno a šta manje važno, zavisi od usvojene matrice – šeme ili obrasca prihvaćenih vrednosti. Hijerarhija usvojenog vrednosnog sistema diktiraće naše odluke i reakcije. Što smo nekoj vrednosti pridali veći značaj, tj. što smo je rangirali više prema vrhu, to će dogadjaji koji su vezani za tu vrednost u nama izazvati snažnija osećanja. Dogadjaji koji afirmišu nama važnu vrednost, izazivaće u nama prijatna osećanja: radost, ushićenje, sreću. Ako dogadjaji ugrožavaju usvojene vrednosti osećaćemo neprijatnost ili bol. Bez formiranja vrednosnog sistema i lične procene, emocije ne mogu da se jave. Usvojene vrednosti različite su kod ljudi. Nekome je važna ljubav partnera dok neko više vrednuje poslovni uspeh.
Emocije nas pokreću da nešto učinimo, promenimo, prevazidjemo, izgradimo drugačiji odnos, ponovo procenimo ili prihvatimo. One nas upućuju na stalno prilagodjavanje novim uslovima.

Raspoloženja, s druge strane, nisu usmerena na objekat. Emocije se mogu pretvoriti u raspoloženja kada se izgubi fokus na kontekstualni objekat. Zaposleni se može naljutiti na menadžera što mu je uputio kritiku zbog načina kako se ophodio s klijentom. Zaposleni oseća emociju (ljutnju) prema menadžeru, ali je ne iskazuje zbog straha od menadžerove reakcije. Ako zaposleni, tokom narednih dana i dalje bude osećao opštu potištenost tada govorimo o prelasku emocije ljutnje u opšte raspoloženje potištenosti. Raspoloženja predstavljaju generalna stanja osećanja koja ne moraju biti neposredno vezana za pojedine stimuluse i nisu dovoljno intenzivna da bi narušavala tekući misaoni proces (Clark & Isen 1982, Thauer 1989), dok su emocije vezane za konkretne dogadjaje i dovoljno su intenzivna da mogu narušiti misaoni proces (Frijda 1993, Simon 1982). Medjutim, Watson i Tellegen (1985) smatraju da je raspoloženje istovetno emociji. Raspoloženje je, jedino, slabijeg intenziteta i dužeg trajanja od originalne emocije, navode autori. Ipak je prevaglo stanovište da se radi o složenijim razlikama. Razlike se primećuju u doživljajnim karakteristikama, faktorima koji ih izazivaju i posledicama po ponašanje (Isen, 1987; Morris, 1989). Tako Salovey i Rodin (1985) navode da mnogo više različitih kognicija, objekata i doživljaja može izazvati raspoloženja. Isti autori tvrde da raspoloženja ne moraju biti povezana s fiziološkim promenama. Naglašavajući razlike u posledicama na ponašanje Mayer i Volanth (1985) navode da raspoloženja angažuju različite sisteme, pa osim hormonalnog, uključuju facijalno-ekspresivni, posturalni i kognitivni. Takodje, raspoloženja potiču širi raspon afektivnih i kognitivnih odgovora, pa za razliku od emocija ne dovode do ograničenog i stereotipnog sklopa reakcija (Morris, 1989). Budući da ne okupiraju pažnju tako intenzivno kao emocije, ne dovode do dezintegracije i ometanja trenutnog ponašanja. Od različitih definicija najopštija je ona koja pojam raspoloženja odredjuje kao “prožimajuće nespecifično, dugotrajno i manje intenzivno emocionalno stanje” (Kardum, 1994). Raspoloženja su često (ipak ne uvek) opisana u terminima njihovih osnovnih dimenzija (prijatno ili neprijatno), dok se emocije tretiraju u njihovim diskretnim oblicima (ljutnja, strah, radost.. Plutchik 1994). Danas se zna da emocije i raspoloženja predstavljaju dispozicije za akcije. Raspoloženja orijentišu zaposlene ne samo prema tipu, već i prema kvalitetu akcije koja se preduzima.

Pojam “emocionalna inteligencija” prvi put se u akademskom kontekstu pojavio 1985. godine, u naslovu doktorkse disertacije Wayn Paynes (1). Ipak se smatra da su naučnici Peter Salovey sa Univerziteta Yale i John D. Mayer sa Univerziteta New Hempshire prvi pokušali da ga operacionalizuju. Oni su u skladu sa naučnom metodologijom razvijali modele i instrumente za procenu EI. U tu svrhu su kreirani testovi s potrebnim metrijskim karakteristikama podstičući mnogobrojna istraživanja. Neki autori upotrebljavaju i druge termine kada govore o istom sklopu veština i sposobnosti, stoga u literaturi susrećemo pojmove kao: emocionalni kvocijent  (npr. Goleman, 1995), emocionalna pismenost (Goleman, 1995.; Dulewic i Higgs, 2000),  emocionalna kompetentnost  (Dulewic i Higgs, 2000).
Emocionalnu inteligenciju su definisali kao ,,sposobnost praćenja i razlikovanja sopstvenih i tudjih osećaja i emocija, i korišćenja tih informacija kao vodiča za mišljanje i ponašanje,, (Salovey i Mayer, 1990). Model strukture takvih procesa uključuje: a) procenu i izražavanje emocija kod sebe i kod drugih, b) regulaciju emocija kod sebe i drugih i c) upotrebu emocija u svrhu prilagodjavanja.
Sami autori smatraju da ova definicija naglašava samo opažanje i regulaciju emocija, te da je ispustila razmišljanje o osećanjima. Isti autori stoga predlažu revidiranu definiciju, prema kojoj \”emocionalna inteligencija uključuje sposobnosti brzog zapažanja procene i izražavanja emocija; sposobnost uvidjanja i generisanja osećanja koja olakšavaju mišljenje; sposobnosti razumevanja emocija i znanje o emocijama; i sposobnost regulisanja emocija u svrhu promocije emocionalnog i intelektualnog razvoja\” (Salovey i Mayer, 1997). U sažetijem vidu, tri autora emocionalnu inteligenciju definišu kao sposobnost opažanja, asimilacije (2), razumevanjai upravljanjaemocijama. (Mayer, Caruso i Salovey 2000).

Ukratko definisana, emocionalna inteligencija je sposobnost da se opaze emocije, da im se pridje i da se izazovu, kako bi pomogle procesu mišljenja. U biti, emocionalna inteligencija opisuje sposobnost da se efikasno održava veza izmedju emocija i mišljenja, da se upotrebe emocije kako bi se olakšalo rasudjivanje i da se inteligentno rasudjuje o emocijama (Mayer i Salovey, 1997). George (2000) dalje navodi da se emocionalna inteligencija usredsredjuje na meru u kojoj kognitivne sposobnosti pojedinca dobijaju informacije od emocija i na meru u kojoj se upravlja emocijama(3).

Prema Golemanu emocionalnu inteligenciju čine nekognitivne sposobnosti, kompetencije i veštine koje utiču na sposobnost osobe da se nosi sa zahtevima i pritiscima okoline. Emocionalna inteligencija se delom stiče genetskim nasledjem, ali značajnim delom i učenjem. Mnogi autori smatraju da je potrebno što ranije otpočeti sa ovladavanjem brojnim emocionalnim veštinama.

(1) http://eqi.org/index.htm
(2) Odnosi se zapravo na sposobnost facilitacije (olakšavanje) mišljenja putem emocija
(3) Buontempo, G: Emotional intelligence and decision making: The impact on judgment blases, Columbia University, 2005.

Priredio: dr Predrag Nikić

Centar za proučavanje i primenu emocionalne inteligencije

http://www.emocionalnainteligencija.com/

Emocionalna inteligencija :: Aleksandar Gvozden Info

Evo vec dve veceri razmisljam o svetlosti njenoj brzini i njenoj medjusobnoj zavisnosti sa prostorom i vremenom . Kao decak igrao sam se ogledalima stavljajuci jedno naspram drugog i gledao bezbroj ogledala kako se jedno u drugo ogledaju, sada mislim da se sa tim veoma jednostavnim eksperimentom izdvaja brzina svetlosti iz dimenzije realnog prostora i vremena to bi nazvao ping pong efekat.  Zamislimo da se u orbiti zemlje na visini od 300 km rasporede 1000 ogledala i to 500 naspram 500 i na medjusobnoj udaljenosti od 1000 km i naravno kompjuterski dobro sinhronizovana zbog ugla posmatranja a na osnovu postavljenog teleskopa i gde bi se posmatralo prvo ogledalo koje je okrenuto ka drugom i sve tako do 1000 tog koje je usmereno ka zemlji i gde bi se posmatrala jedna tacka na zemlji i gde bi se video jedan sat koji je sinhronizovan sa satom kod teleskopa i posmatraca. Pošto znamo da kad se pogledamo u ogledalo vidimo duplo vecu daljinu nego izmedju samog ogledala i posmatraca što znači da 1000 km razdaljinje izmedju ogledala postaje 2000 km i sa 1000 ogledala postize se daljina od milion i vise km, posmatranjem sata na zemlji uz pomoc ping pong efekta kao da je udaljen milion i više kilometara a realna udaljenost izmedju prvog sata i teleskopa sa drugim satom je svega 300 km i to je udaljenost u realnom vremenu i prostoru. Šta mozemo ocekivati ovim eksperimentom, mislim da smo postigli to da realnu udaljenost od 300 km pretvorimo u takodje realnu udaljenost od vise miliona km, sto bi značilo da možemo posmatrati našu proslost. Voleo bih da cujem tvoje misljenje, kao i uopste misljenje o ideji ping pong efekta kao jednom od eventualnih načina izdvajanja neke elementarne sile iz svog prostora i vremena.

BEOGRAD, 24.04.2009.
Jocic Dragisa

Komentari na http://www.mmilan.com/dragisa-jocic-ping-pong-efekat/#comments

Dragisa Jocic: Ping Pong efekat :: Aleksandar Gvozden Info

Za igru je potreban jedan duguljasti komad drveta veličine do 20 centimetara i debljine do 3 centimetra koji se i naziva klise. Iskopa se jedna rupa i klise stavi na jedan kraj rupe tako da delimično visi. Udara se palicom različite dužine, ne kraće od 50 centimetara, tako da odskoči u vazduh, a onda se u vazduhu udari još jednom u pravcu drugog igrača. Drugi igrač treba da prihvati klise svojom palicom i vrati izazivaču.

Za staru igru ”Klis i maška” može se reći da je preteča bejzbola. Klis odnosno jedno parče drveta zarezano na oba kraja stavi se u rupu iskopanu na poljani. Podiže se tako što se udari štapom, odnosno maškom. Pobednik je onaj koji uspe najdalje da odbaci klis. Igra u kojoj su se oprobavali i dečaci i devojčice. O ovoj igri pesmu koja se može pročitati u ”Muzeju igračaka” napisao je Nebojša Debeljaković Bagdalski.

http://forum.aleksinac.net/novi-sport-p2350.html

Klis :: Aleksandar Gvozden Info

Po legendi, drekavac je materijalna manifestacija umrlog, nekrštenog čoveka (po nekim pričama, mladog dečaka), koji ne može da nađe mir, pa proganja one koji su mu zgrešili u životu. Kako predanja kažu, drekavac je malo, dlakavo stvorenje, slično životinji aj-aju, koje neprestano gazi na sopstveno krzno, a potom urla mešavinom plača i vučjeg zavijanja. Najčešće se šeta po grobljima, a žrtve davi u snu. Jako se plaši svetlosti, iako ne može biti uništeno dok ne nađe mir.

Iako nema dokaza o postojanju drekavca, postoji određen broj ljudi koji se i dalje plaše ovog bića.

Drekavac :: Aleksandar Gvozden Info

Karakondžule se pojavljuju u nekrštene dane i tada noću jašu čoveka po selu ili kroz reku i strašno ga fizički izmuče. Žene, međutim, maltretiraju na drugačiji način. Ponekad im izgrebu lice noktima ili ih bacaju s brda, ili ih udave u vodi.

Veovanje u karakondžule Srbi su primili od današnjih Grka. Kod njih su ti demoni muškoga roda καλικάντσαροι, noćni koboldi, ne bezuslovno zli, koji u povorkama dolaze među ljude u božićnoj sezoni i njima se o nekrštenim danima prinose i žrtve u kolačima. Izvesan božićni kolač u okolini Đevđelije, zove se karakondžul.

Interesantan je nastavak priče jer su Grci karakondžule «pozajmili» iz religije balkanskih Slovena. Verovanje u demone koji se, u povorkama, javljaju ljudima postoji i danas u Srba – to su vučari. Značajno je da se i kalikancari javljaju u vučjem obliku o čemu svedoči varijanta njihovog imena λύκοκάντσαρος – likantrop. Oni su inkarnirane duše predaka, njih predvodi «hromi demon», koji je prvobitno bio vrhovni bog, čija se epifanija dešava o Božiću.

U aleksinačkom kraju verovanje je da karakondžule napadaju pijance, uzjašu ih i teraju u vodu.

Karakondžule :: Aleksandar Gvozden Info